Анђа је волела кад је у кући тишина. Сомотска.
Зато је увек, када је сама, ходала боса, што је било недозвољено, шуњала се и држала сва врата отворена да не кламћу без потребе.
Причала је, додуше, мало гласније, али са киме да прича кад је сама, па је све било савршено.
Узимала је шољу млека и у њега мутила доста кекса да се добије, баш онако, таман мешавина. Када је једеш, мора да те мази по језику.
Онда је тако седела ушушкана у тишину и мирисала књиге. Кад поједе кекс и млеко, а то је морало да траје баш дуго, јер зашто би га и јела ако ће га само изручити, узимала је неку књигу и ронила.
Анђа је знала да књига није књига ако са њом не можеш да рониш дуго, не узимајући ваздух, јер све што ти треба, налази се у тој књизи. И ваздух и људи.
Анђа је често имала овакве ритуале иако су они суштински били чисти прекршаји јер њени родитељи нису никада излазили у време погодно за такве ритуале. Ишли су на посао, али дан није одговарао, јер кад рониш по дану, увек те вода избаци. А није ни тишина. Када су излазили увече, она је морала да обећа да ће одмах на спавање и да неће устајати, да неће вирити кроз шпијунку на вратима, стајати на тераси, палити шпорет, отварати фрижидер, стављати столицу поред прозора, одговарати на телефон…Иако нико није помињао кекс, млеко и књиге, само се дало закључити да је и то прекршај, јер млеко је у фрижидеру, мора се угрејати на шпорету, и тако.
Али Анђа је ризиковала.
Као и у свакој криминалној радњи, одале су је ситнице. Кекс је нагло нестајао. На шпорету је остала мрљица од млека.
Једне вечери мама је ушла у Анђину собу. Била је озбиљна и свечана:
– Анђо, сине, мора нешто мама да ти каже.
Анђа је помислила да је гарант бака умрла.
– Видиш, сине, девојчице би морале од најранијег узраста да поведу мало рачуна о свом телу. Не ваља се угојити. Ево, погледај мене. Стално пазим.
Анђи је лакнуло.
– На шта пазиш?
– Како на шта?! Па да се не угојим. Видиш, још могу све да обучем, још имам струк као оса. Значи то…
– За шта значи?
– О, боже, па како за шта значи! Па за то кад одрастеш, па изађеш у град, па хоћеш лепо да се дотераш за неког момка.
– Што да се дотерам за момка?
– О, свети боже и драги! Па нећеш увек само читати. Ваљда ћеш се некад и удати!
Мама је изашла напокон из собе.
Анђа је размишљала што би се удавала ако због тога мора да се одрекне кекса и млека.
Ауторка је професор српског језика и књижевности из Шапца