Вештачка срећа – зависност 21. века

Шарл де Монтескје, писац и филозоф, још одавно је рекао:

„Кад бисмо само желели да будемо срећни, то би се лако дало постићи; али ми желимо да будемо срећнији од других људи, а то је готово немогуће, зато што увек мислимо да су други срећнији од нас.“

Кад имате скупа кола, лепу одећу, раскошну кућу и друге статусне симболе, стичете утисак да вредите више и да сте изнад оних који све то немају.

Гледате комшију у јефтином ауту и кажете себи: „То је зато што сам успешан и зарађујем више. Он је нико и ништа, а ја сам богат!“

Убеђени сте: „Комшија мисли да сам фаца, јер имам тако фенси ауто!“ И помисао на то вам греје душу и подиже самопоуздање. Међутим, ако комшија има бољи ауто, ваше самопоштовање опада. Излаз из те ситуације је само један: првом приликом морате повратити предност!

Овде се не ради само о аутомобилима.Сваки пут кад неко у вашем окружењу буде имао нешто лошије и мање од вас, вратиће вам се осећај краљевске надмоћи. Од тога зависи колико сте срећни.

У потрази за вештачком срећом, људи се претварају у зависнике, који подижу себи вредност по сваку цену. Купују нови телефон, мењају кола, набављају скупе фармерке и скуп намештај (за случај да им неко дође у посету) и користе скупе парфеме, да нагласе свој истанчан укус и префињеност. А пошто је све то врло скупо, људи који пате од статусних симбола – често се пате и са великим дуговима.

У потрази за срећом, такви људи подижу кредите јер за њих је нешто најгоре на свету – да се спусте на ниво оних које сматрају нижим од себе. И да би спречили да се то догоди, спремни су да плате – шта кошта, да кошта!

Чак и одржавање тог пролазног статуса много кошта.

Ако се нешто не уклапа у статус, они га скривају на све могуће начине. И обрнуто: оно што наглашава статус, истиче се свим средствима. На пример, летовање у хотелу са 5 звездица биће обавезно објављено на свим друштвеним мрежама, а хотел са 3 звездице тактично ће се прећутати.

Чињеницу да живе у јефтиној кући, скриваће на сваки начин. Живот таквих људи претвара се у обману. Они заваравају и себе и друге. Највише себе. Убеђени су да заиста имају статус који имитирају и потпуно игноришу чињеницу да је тај положај резултат дугова, које ће цео живот отплаћивати.

У једном тренутку, банке престају да им позајмљују новац, па извор радости и среће нагло пресушује. Тада они падају у дубоку депресију. У исто време, они за све своје невоље окривљују управо банке, владу, тежак живот и послодавца који им неправедно закида плату.

Једина особа коју никада неће окривити су они сами. Па они су само хтели да буду „као сви остали“ и да не пропусте важне године свог живота, да од живота узму све што пружа. Како би они могли да буду криви за своју тешку финансијску ситуацију?

На крају, треба се увек сетити речи Хенрија Форда:

„Не морам да одседнем у скупом хотелу, јер не видим разлог да скупо плаћам непотребне додатке. Где год да одседнем, ја сам Хенри Форд. Не видим велику разлику међу хотелима, пошто се чак и у најјефтинијем хотелу можете одморити ништа горе него у најскупљем.

А овај капут на мени – да, у праву сте, носио га је још мој отац, али то није важно – ја сам у овом капуту и даље Хенри Форд. Мој син је још увек млад и неискусан, па се боји што ће људи мислити о њему, ако одседне у јефтином хотелу.

Мене не брине шта други мисле о мени, зато што знам своју праву вредност. А милијардер сам постао зато што знам с новцем и умем да разликујем праве вредности од лажних.“

Извор: Причалица