Психологија препознаје неколико модела привржености детета мајци. Који ће модел у ком односу да се развије, зависи пре свега од мајке.
Избегавајућа приврженост код детета резултат је раних искустава са мајком која не одговара на потребу детета које тражи њензину близину па му је психолошки недоступна. Те мајке одбацују дететове потребе за привржености, не воле присан, лицем у лице контакт, посебно када то беба жели. Оне могу говорити о својој беби топлим речима, бити партнер у игри, бити марљиве што се тиче храњења и спавања, али када дете показује потребу за физичком и емоционалном блискошћу, то за њих постаје угрожавајуће (јер су се можда и саме осећале одбаченима у детињству). Таква деца показују мало или нимало опрезности пред странцима и постају узнемирена само кад остану сама.
Показују мањак сарадње, истраживачког понашања и емпатије, имају лоше односе са вршњацима, избегавају блиске емоционалне везе, сматрају да емоције нису важне, што је настало као резултат обдбрамбене самозаштићујуће адаптације на очекивање одбацивања од стране мајке у стресним ситуацијама. Избегавајуће привржени одрасли показују страх од интимности, немају поверења у људе, осећају се нелагодно кад су блиски са другима, постају нервозни и одбијајући ако им се неко превише приближи.
Анксиозна приврженост настаје као резултат мајчиног понашања у којем она понекад одговори на дететове потребе за близином и буде доступна, а понекад недоступна. Та деца због тога доживљавају мајку (односно фигуру привржености) као неконзистентну и недоследну, повремено подржавајућу, повремено неподржавајућу, што доводи до тога да постају несигурна и бојажљива, а све одрасле фигуре доживљавају као непоуздане. Као последица, дечје самопоуздање и самопоштовање као и мотивација за истраживањем околине, зависиће од подршке и одобравању мајке. Та зависност од других отежава развој адекватних емоционалних веза па доводи до емоционалне нестабилности и осетљивости на стрес. Анксиозно привржени одрасли лако се заљубљују и постају зависни од партнера, стално траже партнерово одобравање за своје поступке те се боје да ће бити остављени.
Сигурно привржена деца, која су у фигури привржености имала сигурну базу, вероватно ће својим способностима моћи удовољити и својим каснијим развојним задацима, док ће анксиозно и избегавајуће привржена деца бити мање успешна у томе. Тај однос база је на којој се граде сви даљи односи и капацитет детета да успостави позитивне и хармоничне односе у везама, у браку, у пријатељствима. Приврженост између родитеља и деце такође је база за каснији развој привржености са властитом децом, тако да дететов однос са родитељима снажно утиче и на то какав ће касније, кад одрасте, бити родитељ.
Већина родитеља има добар осећај за своје дете, интуитивно осећа шта треба учинити. Зато, кад сте у дилеми, учините оно што спонтано осећате. Понекад се морате и жртвовати (родитељи неке деце и чешће), али ако можете бирати, сведите жртву на најмању могућу меру – радије изаберите нешто у чему уживате: играјте се или певајте, причајте или на друге начине комуницирајте са дететом, али комуницирајте јер је то за здраво одрастање најважније.
Мр сц. Дарко Самбол, проф. психолог