Биљана Васић, аутор Зелена учионица

”Некада су нам децу отимали и то се звало данак у крви. Данас их дајемо сами. Бич се из турске руке преместио у наше сопствене”

Много је такве деце. Анксиозни, са изгриженим ноктима, са мучнином пред сваки контролни, маничног погледа када стигну оцене. Они својим родитељима нису деца, већ ПРОЈЕКТИ

Једна (данас тако ретка) синдикална иницијатива која је узбуркала просветну јавност – хоће ли је ИКО чути?

Нису моји осмаци криви што НЕ ЗНАЈУ шта значи реч ”плима”. Криви смо ми. Ћутањем, немањем појма, немешањем, довели смо сопствену децу до неписмености

Звали су је Ружа. Родитеља се сећала као контролора које среће у ходнику. Долазе и одлазе. Једино је баба увек била ту…

Професорка српског: ”Нема и НЕЋЕ бити напретка у нашој школи док не направимо КЛАСИФИКАЦИЈУ ученика према склоностима”

Умрла је девојчица од четири године. Рутинска операција. Није се пробудила. Гледам мајку која тражи истину на улици и молим се да јој бес потраје. Јер после беса долази тишина…

Прича стара ТРИДЕСЕТ година: ”Све што могу је укор. Мајка му је директорова другарица. Не брини, доћи ће јун, па неће више бити наша брига”

Деца спортисти: Ризикују све, обликују се сами, а друштво се кити њиховим успесима тек кад сами све постигну

”Како своје ђаке учим РОДОЉУБЉУ и зашто ми не требају национални уџбеници”