Ауторитет наставника постао је део „мрачне прошлости“ у којој ученик није био центар света

фебруар 8, 2016

Насиље у нашим школама представља најпре друштвени, а потом школски проблем и свакако се што пре треба суочити са његовим узроцима да би се осмислила успешна стратегија његовог сузбијања и искорењивања. У овом тренутку стиче се утисак да надлежне институције нису означиле праве изворе проблематичног понашања нити су анализирале свој допринос садашњем стању него се углавном баве констатовањем последица и пребацивањем кривице на наставнавнике-васпитаче.
nasilje-u-skoli
 
Појам „насиље у школи“ пре свега асоцира на вршњачко насиље, на малтретирање млађих ученика од стране старијих, отимање новца, ужине, патика, телефона, али и на све учесталије видове насиља путем електронских медија… Хвале вредан био је покушај да се кроз пројекат „Школе без насиља“ у школама успостави ваљано и цивилизовано понашање. Међутим, његов крајњи домет представљало је увођење протокола о спречавању „злостављања, запостављања и занемаривања“ у Закон што није решило актуелну ситуацију. Очигледно, доношење и усвајање посебних мера и закона не спречава да се у школама догађају примери стравичног насиља од којих су се неки, на жалост, и трагично завршили.
Због ескалације агресивног понашања појединих ученика према другим ученицима, али све чешће и према наставницима, намеће се питање: како се суочити са овим проблемима. Млађи ђаци имају своје „несташлуке“, док код старијих ђака они умеју да поприме и облике правог менталног и физичког насиља. Како се то могло допустити у школама?
Од тренутка доношења Закона о основама система образовања и васпитања 2009. године и његових потоњих измена и допуна, ученицима и родитељима дају се све већа права, а најчешће она која они нису ни тражили. Стиче се утисак да законодавац није мислио да би васпитне и дисциплинске мере требало да делују превентивно, васпитно и да пре свега штите одговорне и дисциплиноване ученике. У пракси се испоставља да закон штити неодговорне, бахате насилнике, који угрожавају не само наставнике и раднике школе, већ и саме ученике. Уопште се не треба чудити што су се после исхитрених и непромишљених законских решења наше школе претвориле у место „озбиљног насиља“ и „масовне дискриминације“. Каква је порука послата самим насилницима и свима онима који су под ударом насилника тиме што против њих постоје само привремене мере сведене на разговоре и молбе?
Ако један ученик туче и малтретира остале ученике или школско особље, школа је дужна васпитно да ради са њим, наставници га могу, евентуално, „попреко погледати“, али су обавезни да љубазно и увиђавно разговарају са њим, воде уредну евиденцију свих својих поступака у процесу борбе против насиља, па ће се, самим тим, његово понашање поправити? Школски резултати у борби против вршњачког насиља вреднују се према дебљини документације, а не према броју преступа. Опасно је што се у исти ранг стављају потпуно различити облици вршњачке комуникације јер су поједини родитељи и ученици спремни да заиста безазлене поступке називају насилним.
Ауторитет наставника постао је део „мрачне прошлости“ у којој ученик није био центар света. Ученик не сме да буде удаљен са часа због недисциплине и ометања рада наставника или осталих ученика зато што би наставник на тај начин ускратио свом недисциплинованом ученику уставно право на образовање! Шта се за то време дешава са уставним правима осталих ученика и наставника, законодавац се није потрудио да објасни. Од педагошког „алата“ наставнику преостаје да недисциплинованог ученика замоли да се смири (уколико хоће), а ако то не жели, максимална казна је укор одељењског старешине. Непрецизне и уопштене формулације о томе шта су лакше, а шта теже повреде дисциплине суочавају наставнике са чињеницом да је готово немогуће ученику смањити оцену из владања.
Одрасли деци дугују јасност и одлучност. Модел недоследног и неодговорног понашања одраслих као и нејасни критеријуми вредности опасни су окидачи за неприхватљиво понашање деце. Попустљивост одраслих и игнорисање озбиљних прекршаја и насилничких облика понашања ствара код деце осећање небриге и незаштићености. Законодавац се понашао као попустљиви родитељ без ауторитета, али је проблем што је ауторитет отео и наставницима и ученицима којима је он преко потребан.
Може се очекивати да наредни корак у тражењу излаза из проблема насиља у школама буде додатни притисак на наставнике који нису толерантни према насиљу – претње суспензијом са посла. Наравно, када се насиље догоди, мора се пронаћи дежурни кривац па је логично да то буде наставник.
Ученику/насилнику нацртом „Алексиног закона“ предвиђена је стручна помоћ и извесне санкције (суспензија из школе на неколико дана). На жалост, овај закон се не обазире на спорно питање стручне помоћи зато што је, у време када је било логичније да се повећава број стручних сарадника у школама, њихов број управо смањен! Може ли предметни наставник да буде стручна помоћ, посебно ако се има у виду да се појављују и посебно девијантни случајеви? Законодавац рачуна проценат психолога, педагога и библиотекара према броју одељења немајући у виду састав и број ученика у одељењу – могућност да некада може да има више проблематичних ученика у школи са мањим бројем одељења.
Осим тога, у супротности је то да наставник не може да удаљи ученика са часа, а да се истовремено предлаже овим законом да се он може удаљити из наставе на извесно време. Познато је да изостајање са наставе ремети континуитет у учењу и нужно се одражава на резултате рада. Истраживања потврђују да се у изостајању из школе налазе корени делинквенције и неуспеха у животу. О томе треба размислити и када је у питању драстично повећање броја како неоправданих, тако и оправданих изостанака на које се такође превише благонаклоно гледа.
Примарна превенција јесте најисплативија инвестиција, али се она не може ограничити на облике стручног усавршавања које би требало да похађају наставници (у своје слободно време). Уколико се законска регулатива не заснива на примерима из наставне праксе и уколико не одређује јасне границе између прихватљивог и неприхватљивог понашања ученика, као и степен одговорности пре свега родитеља, а затим и прецизна упутства о поступању у одређеним ситуацијама, онда се дешава да новинске ступце, али и странице друштвених мрежа преплављују примери насиља у школама.
Група грађана и новинара је, претпостављамо из најбољих намера, покренула иницијативу за доношење „Алексиног закона“. Не доводећи у питање саме намере, нити племенитост идеје, ипак смо дужни да скренемо пажњу на чињеницу да се једним законом ствари не могу променити фундаментално. Начин израде нацрта закона па и план његовог усвајања је погрешан и нимало не уважава основне актере образовног система. Проблем неће нестати сам од себе нити отпуштањем просветних радника због тобожњег „непрепознавања насиља“.
Просветни радници не треба да буду игнорисани већ консултовани када се предлажу и доносе закони који се животно тичу и њих самих.
Овим текстом желимо пре свега да скренемо пажњу иницијаторима „Алексиног закона“ да ће игнорисање струке и покушај да се настави са вишегодишњом инерцијом, по којој се просветни радници ништа не питају, али се зато једнострано позивају на одговорност, дати слабе или никакве резултате. Субјективна процена у квалификовању појединих облика насиља довела би до нових проблема, а не до решавања садашњих.
Разни душебрижници су добили велика права, замерају наставницима на ауторитету и доследности, а осуђују их када ствари измакну контроли. Наставницима су одузете готово све надлежности, а најодговорнији су када се нешто деси. На жалост, корени проблема су много дубљи, а ова иницијатива није корак ка њиховом решавању. Потребно је покренути питање нерационалних трошкова МПН на разне пројекте и питање нерационалних уштеда приликом одређивања броја ученика у одељењу и финансирања потребних извршилаца за нарасле потребе у нашим школама.
Група грађана и новинара треба да се избори за то да наставници буду равноправни актери у креирању законских одредби које се тичу образовања и васпитања, поред родитеља и државе – то је једини пут ка сарадњи која би довела до правих резултата – партнерски однос, а не пребацивање кривице и одговорности која умирује савест, али не сузбија насиље.
Милан Јевтић, председник Ресора за образовни систем УСПРС

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


5 коментара на "Ауторитет наставника постао је део „мрачне прошлости“ у којој ученик није био центар света

  1. Гордана каже:

    Наставник сам 42 године и још увек заљубљена у свој позив. Радим у средњој школи. Мислим да би СВЕ колеге требало да ИГНОРИШУ све законе донете од стране разних министарстава и организација. Не могу нас све отпустити.
    Ако ми ученик омета час биће замољен да напусти час и МОРАЋЕ да га напусти
    Ако родитељ не врши своју родитељску дужност и агресиван је ПОЗВАТИ полицију.
    Ако се жали Министарству просвете, распитајте се ко вам суди? Колико има година, које има образовање. тј. шта је завршио, колико има наставничког стажа и распитајте се како се понашају његова деца у школи да видимо какви су они родитељи. А онда пресавити папир и на суд за мобинг од стране ученика, родитеља, министарства па надаље. Срећно!
    Напомена: Морате бити изузетно добар наставник а не друг са ученицима!

    1. Jelena каже:

      Svaka čast na stavu. Ja nisam prosvetni radnik ali u potpunosti razumem vašu situaciju. Kako je došlo do toga da ne smete da izbacite dete sa časa koje ometa nastavu? Pa ko tu treba da bude autoritet: deca ili nastavnici? Uloge su potpuno zamenjena i u porodici: deca naređuju roditeljima, a roditelji kao ovce, poslušno slušaju svoju decu.

  2. Гордана каже:

    Ако добро разумем (а можда грешим), објавићете ако вам одговара. Не могу ја, као мрвица Универзума, да се супротставим целом Државном апарату.
    У допису нема мржње, ни псовки, ни увреда. Увек се може наћу длака у јајету.
    Срећно и вама. Поздрав.

  3. Nastavnik каже:

    Puna podrška autoru teksta, jer kad god neki prosvetni radnik kaže nešto, šta god, protiv ovog nacrta zakona, ispadne da smo protiv deteta čije ime nosi predloženi zakon. A nije tako. Rekli ste sve ono što moje kolege i ja, moji prijatelji i porodica govorimo sve vreme. Samo ste to rekli javno i svaka čast na tome!

  4. Papadać каже:

    Protiv sam inkluzije i dečijih prava i svih tih Montesori idiotizama… Zašto? Pa evo primer,danas,u selu u kome radim ”učenik” je sebi dao za pravo da ne želi da odgovara.Šaljem ga kod pedagoga,on neće da ide,i 3x mi kaže da ga boli k…. i da se j….m.Šutirao je ormare i vrata u učionici i nije reagovao na opomene..ali tu su oni zagovornici dečijih prava pa kažu ”Jao pa jadno dete možda ima urinarnih problema kad ima bolove u tom delu tela,trebali ste mu pomoći i pozvati urologa a ne dati 1”. BATINA JE IZ RAJA IZAŠLA.

Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама