Истинита бајка о учитељици Мири (или зашто је бити учитељ најбоља ствар на свету)

5 децембра, 2021

– Рођена сам у Параћину 1928. Као мала девојчица долазим у Београд. Ту ме затиче и окупација. У окупираном Београду завршавам основну, а у послератним годинама и учитељску школу. – почиње за наш портал своју необичну причу учитељица Мира Стојановић.

Кажу да су деца највећа радост коју живот може да подари. Али имати децу не значи (само) родити децу и уживати у њиховим првим речима, корацима, одрастању. Имати децу значи да ћете увек, док сте живи, имати неког ко вам је важнији од вас самих и ко не би био оно што јесте да није било вас. Чак и ако тог неког нисте родили.

– Прва служба коју сам добила планском расподелом кадрова, била је у Јабланичком срезу у селу Стубла. Тамо сам провела 5 година. По повратку у Београд била сам неколико месеци без службе а тада добијам посао у ОШ “Душан Јерковић” у Банатском Карловцу. У овој школи провела сам цео радни век, до пензије. Често сам организовала мештане и подстицала их на разне активности.
Као пензионер, организовала сам бројна путовања члановима пензионерског друштва. На једном таквом путовању, у Охриду сам упознала и човека који је постао мој животни сапутник. Овом причом желим да пошаљем поруку да за љубав никада није касно. Са њим сам провела најлепше године свог живота.- наставља учитељица Мира, данас бака од 93 године, своју необичну причу.

Међутим, оно што учитељицу Миру чини посебном јесте траг који је она оставила на генерације својих ђака и све што они, и дан данас, за њу чине. Ова времешна жена је учествовала у одрастању стотина деце, а своју децу није имала. Заправо, није родила.

Једно од те “деце” је и Данијела Цветковић, некадашња Мирина ученица, а данас учитељица у истој школи, у Банатском Карловцу. Данијела каже да је за њен избор занимања “крива” управо учитељица Мира.

Како нема своје деце, а већ је у дубокој старости, њени ђаци су данас ти који јој помажу. Душица Недић и Данијела Цветковић своју времешну учитељицу обилазе сваког дана. Иду у набавку за њу, помажу јој у припреми хране, кућним пословима, а важније од свега – ту су за причу и дружење са учитељицом Миром.

Поред њих две, њен бивши ученик Дејан Обрадовић, данас физиотерапеут, редовно својој учитељици помаже терапијама, захваљујући чему је она и са 93 године покретна, иако је имала операцију кука.

Последњих 10 година, последња генерација њених ђака, организује прославу њеног рођендана, сваке године.

– Тог дана се сви окупимо и уз вечеру у ресторану заједно одувамо свећице на торти. Тога дана дођу и они који већ годинама живе у удаљеним градовима па чак и они који живе у иностранству. Сви се већ традиционално радујемо овим окупљањима. – каже Данијела Цветковић и додаје:

– Сваке године са мојим ђацима и родитељима организујем традиционалну новогодишњу креативну радионицу. Учитељица се посебно радује позиву и активно учествује у прављењу новогодишњих украса заједно са нама. Иначе, она сама од 2000. године сваког децембра прави новог Снешка Белића од различитих материјала. Каже да није очекивала да ће их направити толико у новом миленијуму. Сада у њеној витрини поносно стоје 22 Снешка. Обећала ми је да ће они, једнога дана, кад она оде бити моји. Такође ми је обећала да ћемо заједно одувати 100 свећица. И ја је држим за реч.

Учитељица Мира каже да је срећна што су њени ђаци израсли у такве људе.

– Од када сам остала сама, последња генерација мојих ђака брине о мени. Сваке године ми организују рођенданску прославу. Радујем се увек нашим сусретима јер ти млади људи ми свакодневно доказују да мој труд није био узалудан. Моји ђаци су постали пажљиви и осећајни људи и који ни после толико година нису заборавили своју учитељицу. – завршава своју причу ова учитељица која је доказала оно што сви ми, заправо, знамо. Да посао учитеља, онда кад се ради од срца, не носи баш велике материјалне користи, али да је оно што добијате за узврат – непроцењиво.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама