Bako…
Oni su prodali sve,
Kuće više nema,
Nema je.
Prvo su prodali dedine njive,
Što od znoja ih je stvarao,
I posekli su ono stablo šljive,
Pod kojim je umoran odmarao.
Džeki je ostavljen negde na selu,
Da ulicom luta i repom maše,
Pitam se hrani li ga ko,
I je l kažu da je to kuče naše?
Ništa od nas tamo nije ostalo,
Sem njega.
Od svih para kupili su mali stan,
Tata je bio srećan,
A mama ponosna,
Mi idemo za grad.
Više nismo seljaci,
Rekao bi otac za ručkom,
U sobi koja nas je gušila,
Majka je neprestano zavijače pušila,
A soba imala 8 kvadrata,
Zvali su je dnevna.
Kažu ovde će nam biti bolje,
Uradili su to zbog brata i mene,
I nisam shvatao kako zbog dobrog,
Srce polako počinje da vene,
A gde je tu radost?
Gledao sam ljude kako šetaju obučene pse,
Ošišane, rasne, kao da se takmiče,
I bilo mi žao Džekija,
Ta moja protuva,
Tako mi nedostaje.
Kupićemo Bišona,
Rekla je majka u jedan čas,
A ja sam pitao gde će da spava, nemamo dvorište,
Ništa ne brini reče mi,
Spavaće kraj nas.
Zašto nismo onda poveli Džekija?
On nije za grad, rekli su.
A mi jesmo?
Bako…
Ovde ljudi stalno žure,
I ne govore dobar dan,
Važno je samo kako si obučen,
Koja kola voziš,
A ne kako si vaspitan.
Je l si me pogrešnom učila?
Sivilo me tako guši,
Dok prolazim kroz ulice od smoga,
Kako se život preko noći sruši,
Kad čovek beži od korena svoga.
Osećam se kao grana,
Koju je jak vetar oduvao,
Jer je stari iznemogli hrast,
Pod udarom vetra nije sačuvao.
Pričaju o perspektivi,
Budućnosti,
O tome šta je najbolje za nas,
Kao da ne pamte više,
Da nam selo beše spas.
Bežimo od sebe,
I gadim se toga,
Ako ima Boga nek’ urazumi svet,
Ne grade orlovi gnezdo gde im kažu,
Već tamo gde su napravili svoj prvi let.
Bako…
Ja ću se vratiti.
(Autor redakciji nepoznat)