Бако…
Они су продали све,
Куће више нема,
Нема је.
Прво су продали дедине њиве,
Што од зноја их је стварао,
И посекли су оно стабло шљиве,
Под којим је уморан одмарао.
Џеки је остављен негде на селу,
Да улицом лута и репом маше,
Питам се храни ли га ко,
И је л кажу да је то куче наше?
Ништа од нас тамо није остало,
Сем њега.
Од свих пара купили су мали стан,
Тата је био срећан,
А мама поносна,
Ми идемо за град.
Више нисмо сељаци,
Рекао би отац за ручком,
У соби која нас је гушила,
Мајка је непрестано завијаче пушила,
А соба имала 8 квадрата,
Звали су је дневна.
Кажу овде ће нам бити боље,
Урадили су то због брата и мене,
И нисам схватао како због доброг,
Срце полако почиње да вене,
А где је ту радост?
Гледао сам људе како шетају обучене псе,
Ошишане, расне, као да се такмиче,
И било ми жао Џекија,
Та моја протува,
Тако ми недостаје.
Купићемо Бишона,
Рекла је мајка у један час,
А ја сам питао где ће да спава, немамо двориште,
Ништа не брини рече ми,
Спаваће крај нас.
Зашто нисмо онда повели Џекија?
Он није за град, рекли су.
А ми јесмо?
Бако…
Овде људи стално журе,
И не говоре добар дан,
Важно је само како си обучен,
Која кола возиш,
А не како си васпитан.
Је л си ме погрешном учила?
Сивило ме тако гуши,
Док пролазим кроз улице од смога,
Како се живот преко ноћи сруши,
Кад човек бежи од корена свога.
Осећам се као грана,
Коју је јак ветар одувао,
Јер је стари изнемогли храст,
Под ударом ветра није сачувао.
Причају о перспективи,
Будућности,
О томе шта је најбоље за нас,
Као да не памте више,
Да нам село беше спас.
Бежимо од себе,
И гадим се тога,
Ако има Бога нек’ уразуми свет,
Не граде орлови гнездо где им кажу,
Већ тамо где су направили свој први лет.
Бако…
Ја ћу се вратити.
(Аутор редакцији непознат)