Све присутнија дебата у модерном друштву о оправданости коришћења батина као васпитног средства и о пожељном понашању родитеља генерално.
Мислим да ми је било пет година када су ме први пут позвали на разговор код директора. Иако се кроз маглу сећам тог догађаја, врло добро памтим тренутак када сам крочио у просторију и тамо затекао своје родитеље. Чим сам угледао озбиљно и смркнуто лице свог оца, одмах ми је било јасно да ме не чека никаква награда за најбољег ђака. Кроз главу ми је пролетела бојазан и да могу слободно да заборавим на слична признања до краја школе. Постао сам свестан да су ме позвали јер сам нешто забрљао. Директор је желео да разговарамо у вези са мојим проблематичним понашањем у учионици. Не могу да се присетим о чему се тачно радило и зашто сам био укорен, али се и те како сећам своје мајке која је мирним гласом упитала директора за савет како да се моје понашање поправи.
Директор се насмејао и рекао јој: „Ако штедиш прут, размазићеш дете“. То је значило само једно: чекале су ме батине. Срећом, моји родитељи нису послушали савет директора. Међутим, јасно ми је да многа деца пролазе кроз веома строг систем васпитања у кући.
Уосталом, студија коју је предводио професор са Колумбија универзитета др Мајкл Мекензи открила је да је чак 15% родитеља признало да је лупало по задњици своју јако малу децу (бебе до годину дана). Ове бројке расту до 40% кад је реч о малишанима узраста од 18 месеци, и близу 50% када су деца од 20 месеци у питању. Што се четворогодишњака тиче, 94% њих добијало је батине најмање једном у протеклих годину дана.
Иако је физичко кажњавање деце повезано са многим дугорочним негативним последицама, укључујући агресивно понашање и адолесцентску депресију, не постоји изричит доказ да су такве последице директан резултат батина. Дакле, физичко кажњавање деце, односно батине као васпитно средство, јесте нешто што је законом дозвољено у Америци и у већем делу света.
Ипак, како јача либерална свест код људи, све су снажнији гласови који говоре да је потребно увести промене у такав систем понашања. Појављују се кампање које осуђују физичко кажњавање, док се озлоглашена фраза из поеме Семјуела Батлера сада цитира нешто другачије: „Ако штедиш прут, спасићеш дете“. Иако верујем да би законска забрана батина била корисна ствар за децу, има оних који тврде да би таква одлука била контрапродуктивна. Пре свега јер би отворила простор да се „криминализују“ многе друге одлуке родитељства. Јасно је да су намере ове нове политике племените, али многи и даље верују да држава не би требало да се меша у родитељство. Па опет, реалност је таква да би списак кућних правила, која су некада писали родитељи, сада, на пример, могао да пише посланик у парламенту уводећи сет закона на ту тему.
У Сједињеним Државама, законом се тренутно забрањује да родитељи пуше у присуству малолетника. Како су негативне последице пасивног пушења свима добро познате, Чарлс Мајнор, члан законодавног већа из Њу Џерсија, подржао је предлог закона који ће пушење пред млађима од 17 година у вашем аутомобилу третирати као прекршај за који се плаћа новчана казна. Мајнор тврди да је циљ овог предлога закона заштита деце. Иако је овај предлог закона добио значајну подршку, многи се питају где треба повући границе код права родитеља.
Стручњаци за исхрану су показали да је конзумирање газираних пића и брзе хране директно повезано са повећаном гојазношћу деце. Па, по том принципу поставља се питање да ли би давање газираних пића малишанима млађим од пет година требало да буде кажњиво законом? Педијатри саветују да је гледање телевизије пре друге године штетно за дечји развој. Да ли би требало да родитељи буду кажњени ако дозвољавају својим малишанима да понекад одгледају неку епизоду „Улице Сезам“? Неки активисти чак верују да родитељима не треба дозволити да школују своју децу код куће наводећи да је такво школовање заправо врста занемаривања. Дакле, различита су мишљења о томе које одлуке родитељства треба сматрати незаконитим.
У 2008. години новинарка Ленор Шкенази основала је покрет Фри-Рејнџ Кидс, у ком је заступљена теза по којој су данашњи родитељи, опседнути контролисањем деце и ирационалним страховима, ускратили својој деци слободу и независност коју она заслужују. У својој књизи „Деца без ограничења: Дајте својој деци слободу коју смо ми имали, а да не полудите од бриге“, она говори о томе како је свог деветогодишњег сина пустила да се сам вози њујоркшким метроом. Шкенази тврди да преовладава идеологија по којој су деца наводно увек у опасности и помиње различите ситуације у којима држава интервенише, иако малишани заправо нису у стварној опасности. Њен покрет добио је велику подршку, посебно од родитеља који се суочавају са истрагом Службе за заштиту деце. Иако ова новинарка јасно каже да либерално родитељство није исто што и родитељство које занемарује децу, медији су је прозвали „Најгора мајка у Америци“.
Да се вратим на своје „муке“ из детињства. После оног састанка са директором, имао сам дугачак разговор са родитељима. Уместо грдње и батина, моји родитељи су увек веровали да је боља опција да ми објасне шта је то што сам лоше урадио. На крају сваког таквог разговора, родитељи би ми помињали и да највећи краљеви у историји никада нису правили исте грешке два пута.
Цео живот сам се трудио да препознам своје слабости. Мислио сам је то због тога што су ми родитељи помагали да откријем које су моје грешке, али кад боље размислим, можда је то ипак зато што сам знао да на свету постоји двоје људи који верују да бих баш ја једног дана могао да будем победник. Нисам желео да их изневерим.
Које је ваше мишљење на ову тему?
Извор: blog.novakdjokovicfoundation.org