Да, то сам ја…

мај 15, 2015

Да, ја сам она мама чије је дете јуче у паркићу плакало. А плакао је и пре седам дана док смо шетали. И пре месец дана у продавници играчака.
rp_30_620x0.jpg
Да, то сам ја! Нема разлога да ме жалите. Да ми говорите како ће све бити у реду. Да се чудите и ишћуђавате, као да су само ваша деца златна. Да ме кришом критикујете.
То је дете. Још је мали. Плакао је јер је хтео играчку које је имало друго дете. Негде у мојој глави то је нормално. Објаснили смо му све. И понављаћемо му и даље док то не схвати. Ако ти неко нешто не да, не љутиш се, не вриштиш, не бацакаш се…
Негде у књигама, процитах да је то део одрастања. Јос једна фаза. Коју ја никако да савладам. А дете успесно да продје. Сваки његов врисак погадја ме директно у неки део мозга. И знам да требам остати мирна. Али осецам неодољиву потребу да то не будем. Него да се издивљам. Једном за свагда.
Јуче, када смо се, након тог вриштања, вратили кући, обузело ме неко лудило. Викала сам, о како сам викала, на своје дете, које се из беса бацакало по поду. Викала сам а требала сам га игнорисати. Али хаос у мојој глави, која је од силног вриштања и бацакања кључала, нисам успела да смирим.
Ставила сам дете на место за тзв.казне, покушавајући му све објаснити. Узалудно. Вршстање је надјачало разум, бес је преплавио све. Викала сам пар минута. На крају схвативши и да је то залуд, рекла сам мужу, сломљена, без трунке снаге, уморна, посрамљена, исцрпљена: Ја више ово не могу да слушам. И отшсла сам, у другу собу, завукла главу под јастук и плакала. Дуго плакала. Наступио је прекид. Некаква белина. Нисам мислила ни о чему, нисам ништа ни осећала. У неком тренутку сам и заспала, не сећам се. Осећала сам се празном, као љуска ораха, празном, кривом, што нисам остала доследна себи и што сам прекршила несто давно обећано. Нема вике, само лепо објашњавање. Да ли је то могуће?
Док сам ја тако лежала, као каква лутка, дете је на сваких десетак минута долазило до мене. Тога се не сећам, муж ми каже, љубио ме је и мазио мој дечак, и говорио: Не мама плаче, ја буде добар. И што је најгоре од свега, или најбоље, после те сцене био је миран као бубица. Ма био је диван, златан. Ма, нека буде и неваљао, само да се не понаша тако сумануто.
Ја не знам да ли је то понашање нормално. Не знам, али се трудим и некако борим. Не знам да ли је могуће да сваки атом моје снаге и енергије иде на мог дечака. Да ли је то потребно? Да ли грешим? Где грешим? Треба ли да се бринем? Или да се стидим? Када опет додјемо у паркћц, да ли ће неко рећи ено је она мама чије је дете онако плакало? Лакше би ми било да кажу: То је онај мачак чијег је тату појео миш…Бар бих знала на чему сам.
А овако, могу да стрепим да ли ће се све поновити. Када ће се поновити. Да свима напоменем, па да знају унапред. Да, ја сам та мајка чије је дете јуче плакало. Не знам да ли ће и када ће опет. Надајмо се да неће. Јер објашњавали смо му и муж и ја колико је то погрешно. И како није лепо. Али, мали је још, ваљда ће ускоро схватити.
А ваљда ћу и ја схватити да од вике нема вајде. Да ћу дете само застрашити. А себе исцрпети. И опет бити као полумртва. Док лежим и дшсем, а не чујем и не осећам ништа. Не, не желим тај осећај више… Никада…
Извор: .mojpedijatar.co.rs
 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


2 коментара на "Да, то сам ја…

  1. jedna mama каже:

    Apsolutno identicno….samo sto ja imam dvojicu, i desava se da obojica vriste..pakao

  2. jos jedna mama каже:

    Samo budite uporniji od njih ,na njima je da pokusavaju a na vama da postavite granice i ne odstupite od njih po cijenu nicega…dosljednost u vaspitanju i dobri rezultati nece izostati.Vrlo brzo cete uzivati u plodovima svog truda,znajuci da ste uradili pravi posao. 🙂

Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама