И поста Реч. Из Речи се изнедрише народи, од народа постадоше отаџбине. Тако настаде и Србија. Расла је, мењала се, била јуначка и била покорена, патила је и цветала, али је увек бивала наше огњиште, мајка и мудрост.
Наша Србија је лепотица – дарована од Бога родном равницом, зеленим брдима која вино точе, плавим рекама – венама живота. Била је и остала надахнуће многима.
Ми , понекад се чини, не видимо сву њену лепоту зато што смо заборавили како се земља воли и гради.
Како се то земља воли?
Она се воли као најдивнији цвет – морамо је стрпљиво и непрестано неговати да бисмо могли да уживамо у њеној лепоти. Треба је показивати свима јер имамо чиме да се поносимо. Што је више будемо неговали, она ће све лепша бити. Земаља се воли тако што притекнеш у помоћ невољнику, нахраниш гладног, запеваш са комшијама, научиш да прашташ и љубиш ближњег свог. То је наше наслеђе којег не смемо да се одрекнемо.
Како се земља гради?
Темеље Србије поставили су великани наше историје. Свети Сава, Доситеј и Вук су показали пут којим ова земља треба да иде. То је пут знања, заједништва и сарадње, пут који води напретку и бољитку. Знање је имање. Њега нам нико не може узети. Народ без знања је спутан о властиту немоћ и нигде неће стићи.
Србија је кућа свих нас који у њој живимо, а сваки прави домаћин брине о својој кући. Ми, њени грађани, чинимо је онаквом каква јесте. Сигурно не можемо променити свет али можемо променити себе. Ако је прљаво-почисти, ако је порушено-сагради, ако је лепо-не наружи, ако је туђе-не дирај! Ако је другачије – поштуј, ако је твоје-чувај! Ако је мука-надај се, ако је добро – не размећи се!
И остаде Реч да никада не заборавимо ко смо и где смо!
Из поштовања према прошлости и одговорности према будућности , остајте ми здрави, мудри, вредни и добри!
(Изведено на Савиндан 2016.)
Аутор: Дина Заварко