Želim da skrenem pažnju na JEDAN i SAMO jedan vid vaspitnog stila koji primećujem kod nekih roditelja kojima batine služe kao iluzija da su postavili granice. A u stvarnosti ih nema. Ti roditelji su zapravo popustljivi za većinu stvari za koje sami ne bi želeli da popuštaju, ali gde ne mogu da izdrže i ostanu dosledni sopstvenoj odluci, sami oni, i da je ispoštuju, a ne dete.
I to je ljudski, i za to roditelju treba podrška zajednice, a ne osuđivanje. Takav stil roditeljstva u popularnoj psihologiji nalazim da nazivaju „bespomoćan roditelj“ (roditelj koji popušta pred zahtevima ili ispadima besa svoje dece jer ne zna šta više da uradi, daje mu šta želi).
Udarac u tom slučaju, onda kada roditelj oceni da je dosta popuštao (a ta granica često zavisi i od njegovog trenutnog raspoloženja), daje kratku iluziju roditelju da “ima granice u vaspitanju”. Paradoksalno, baš od takvih roditelja često čujem rečenicu: “Pa ne može baš sve, mora da se zna red.” Jer ovakve rečenice mogu oslikavati i netoleranciju na disciplinovanje sebe i drugog. Roditelj može u sebi osećati da nema snage, vremena, resursa da vaspitava dete i to može projektovati na njega želeći da se ono “samo” vaspita i ponaša. A pošto dete to nije u stanju, može biti prisutna konstantna ljutnja na njega ili nju – “zašto se ne ponašaš vaspitano, zašto si takav pa sad moram ja nešto da radim, dokle ću više morati ja nešto da radim.”
Sam udarac ili udarci ne znači da imate granice u vaspitanju i da disciplinujete dete, da ste odlučni, samopouzdani i da znate šta radite. Batine nisu isto što i granice u vaspitavanju.
Skrećem pažnju na toksičnost takve nedoslednosti i osećaja bespomoćnosti roditelja. Takva mešavina poruka najviše zbunjuje decu i dovodi do mnogih unutrašnjih konflikata, osećaja prevelike krivice za skoro sve što se dešava oko njih, smanjena bazična sigurnost, život u stalnom tihom strahu, anksioznosti, besu, mržnji, zajedljivosti, razvoju kompleksa prema svim „jačim“ odnosno u odraslosti prema svim pametnijim, boljim, lepšim, bogatijim, uspešnijim, srećnijim, zdravijim itd…
Osim batina, sve češće se isti efekat po mentalno zdravlje dece i kasnije tog istog odraslog čoveka javlja i vikanjem ili predugačkim komplikovanim upornim objašnjavanjem a da u ponašanju roditelj ne poštuje svoje granice i ne drži se svojih reči.
Dakle roditelj „popuje“ ili udari dete, ili udara, vređa, objašnjava a da sam roditelj popušta svaki dan u navikama koje želi da izgradi u svojoj porodici, na primer – u korišćenju tehnologija, u ishrani, u izlascima, u kašnjenju, u ocenama u školi itd… Roditelj popušta detetu u onome gde želi da ima svoja visoka očekivanja.
Dakle, bitno je kako se ponašate i koliko ste sami dosledni, tada vam tehnike neće biti potrebne. A ako niste sami u željenoj i dovoljnoj meri istrajni, svaka tehnika nanosi štetu po mentalno zdravlje deteta, u manjoj ili većoj meri, zavisi još od mnogo faktora.
Ako ste se prepoznali u ulozi deteta, odnosno da su vaši roditelji imali ovakav stil vaspitanja prema vama (tukli vas, ili objašnjavali do beskonačnosti a onda vam popuštali) moguće je da radom na sebi olakšate teret krivice, zbunjenosti i čitav koktel osećanja koje nosite a ne znate ni što ni kad ni kako se tako osećate.
Moguće je, upornim (da, ona upornost koju niste videli od roditelja pa ni sami ne znate da budete uporni ali ne mora to da vam bude strana reč u životu) radom na sebi kroz psihoterapijski rad otkloniti kočnice u životu i doći do jasnijeg razmišljanja, zdrave posvećenosti sebi, usmerenja ka svojim željama i do povećanja fokusa.
Ako ste se prepoznali kao roditelj, odlično! Nije kasno ispraviti odnos sa detetom ili odraslom osobom, prepoznavanje je prvi korak ka tome, ka povezanosti, ka ljubavi i odnosu koji jača sve strane u njemu umesto da ih slabi.
Autor: Sunčica Jovanović, psiholog