Беспомоћан родитељ – онај који попушта пред захтевима своје деце

28 маја, 2021

Желим да скренем пажњу на ЈЕДАН и САМО један вид васпитног стила који примећујем код неких родитеља којима батине служе као илузија да су поставили границе. A у стварности их нема. Ти родитељи су заправо попустљиви за већину ствари за које сами не би желели да попуштају, али где не могу да издрже и остану доследни сопственој одлуци, сами они, и да је испоштују, а не дете.

И то је људски, и за то родитељу треба подршка заједнице, а не осуђивање. Такав стил родитељства у популарној психологији налазим да називају “беспомоћан родитељ” (родитељ који попушта пред захтевима или испадима беса своје деце јер не зна шта више да уради, даје му шта жели).

Ударац у том случају, онда када родитељ оцени да је доста попуштао (а та граница често зависи и од његовог тренутног расположења), даје кратку илузију родитељу да “има границе у васпитању”. Парадоксално, баш од таквих родитеља често чујем реченицу: “Па не може баш све, мора да се зна ред.” Јер овакве реченице могу осликавати и нетолеранцију на дисциплиновање себе и другог. Родитељ може у себи осећати да нема снаге, времена, ресурса да васпитава дете и то може пројектовати на њега желећи да се оно “само” васпита и понаша. А пошто дете то није у стању, може бити присутна константна љутња на њега или њу – “зашто се не понашаш васпитано, зашто си такав па сад морам ја нешто да радим, докле ћу више морати ја нешто да радим.”

Сам ударац или ударци не значи да имате границе у васпитању и да дисциплинујете дете, да сте одлучни, самопоуздани и да знате шта радите. Батине нису исто што и границе у васпитавању.

Скрећем пажњу на токсичност такве недоследности и осећаја беспомоћности родитеља. Таква мешавина порука највише збуњује децу и доводи до многих унутрашњих конфликата, осећаја превелике кривице за скоро све што се дешава око њих, смањена базична сигурност, живот у сталном тихом страху, анксиозности, бесу, мржњи, заједљивости, развоју комплекса према свим “јачим” односно у одраслости према свим паметнијим, бољим, лепшим, богатијим, успешнијим, срећнијим, здравијим итд…

Осим батина, све чешће се исти ефекат по ментално здравље деце и касније тог истог одраслог човека јавља и викањем или предугачким компликованим упорним објашњавањем а да у понашању родитељ не поштује своје границе и не држи се својих речи.

Дакле родитељ “попује” или удари дете, или удара, вређа, објашњава а да сам родитељ попушта сваки дан у навикама које жели да изгради у својој породици, на пример – у коришћењу технологија, у исхрани, у изласцима, у кашњењу, у оценама у школи итд… Родитељ попушта детету у ономе где жели да има своја висока очекивања.

Дакле, битно је како се понашате и колико сте сами доследни, тада вам технике неће бити потребне. А ако нисте сами у жељеној и довољној мери истрајни, свака техника наноси штету по ментално здравље детета, у мањој или већој мери, зависи још од много фактора.

Ако сте се препознали у улози детета, односно да су ваши родитељи имали овакав стил васпитања према вама (тукли вас, или објашњавали до бесконачности а онда вам попуштали) могуће је да радом на себи олакшате терет кривице, збуњености и читав коктел осећања које носите а не знате ни што ни кад ни како се тако осећате.

Могуће је, упорним (да, она упорност коју нисте видели од родитеља па ни сами не знате да будете упорни али не мора то да вам буде страна реч у животу) радом на себи кроз психотерапијски рад отклонити кочнице у животу и доћи до јаснијег размишљања, здраве посвећености себи, усмерења ка својим жељама и до повећања фокуса.

Ако сте се препознали као родитељ, одлично! Није касно исправити однос са дететом или одраслом особом, препознавање је први корак ка томе, ка повезаности, ка љубави и односу који јача све стране у њему уместо да их слаби.

Аутор: Сунчица Јовановић, психолог

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама