Био је омиљани професор Правног факултета. Због ове анегдоте постао је легенда Београда

10 децембра, 2019

Jош за живота био је легенда! Они који су га познавали или имали срећу да им он предаје и данас га се са много љубави сећају и, често, препричавају многобројне анегдоте које су остале иза њега. Јер, сви који су икада полагали код професора Радомира Лукића са Правног факултета знали су – више од петице у индексу сви су се прибојавали његових врцавих досетки.

Професор Радомир Лукић био је члан Српске академије наука и уметности, редовни професор Правног факултета, теоретичар правних наука и оснивач катедре за филозофију и социологију права. Написао је први југословенски уџбеник социологије.

Још од младости је важио за изузетног човека. Докторирао је на париској Сорбони одбранивши дисертацију обучен у српску, шумадијску, народну ношњу што је изазвало чуђење код чланова комисије. Када се појавио тако обучен само је питао: “Да ли желите да браним рад на француском или енглеском језику?”

Ретко се појављивао у јавности. Међу студентима, професор Лукић је словио за строгог професора. Они који су код њега полагали су се, више од петице, прибојавали његових врцавих досетки. Тако је, још за живота, стекао статус урбане легенде Београда, а иза њега остало је небројано анегдота које се и данас препричавају.

Ово је једна од њих:

Један студент права седи у Ташмајданском парку и покушава да понови лекције из Увода у право. Прилази му старији човек и пита га да ли је слободно да седне. С обзиром да има још много тога да понови, студент се много и не обазире на човека до себе али овај би да заподене разговор

“Један студент права седи у Ташмајданском парку и покушава да понови лекције из Увода у право. Прилази му старији човек и пита га да ли је слободно да седне. С обзиром на то да има још много тога да понови, студент се много и не обазире на човека до себе, али овај би да започне разговор.

Како не би испао непристојан према старијем човеку у парку, студент ипак невољно одговара на питања. Разговор се зауставља на књизи коју чита и на томе да ли му је тежак тај испит, и тако студент креће да се жали и на предмет и на књигу, а највише на аутора, професора Лукића.

Човеку буде помало жао, па се понуди да помогне и да студента преслиша материју, пошто је и он некада био студент па и сам “зна које су то муке”.

На крају преслишавања, пензионер прекида студента: “Хвала Вам, колега, то ће бити довољно. Дајте ми индекс. Ја сам проф. Лукић.””

Радомир Лукић умро је 1999. године и сахрањен је у родном Милошевцу. На Правном факултету Универзитета у Београду додељују се стипендије из фондације “Радомир Д. Лукић”. Највећи амфитеатар (популарна петица) носи његово име.

Извор: istorijskizabavnik

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама