Колумна: Сунђери & Креде
Борис Јашовић
Редовно копам по библиотекама. Руке користим као лопате. Уосталом, копање по библиотеци је физички рад. Тачније, физички рад са елементима умног гимнастицирања. Такође, и ударничко пребацивање норме у потрази за старим и ретким књигама. Такође, и вешто провлачење међ’ дрвеним полицама са којих се оглашава армија уредно поређане литературе.
Очима као ласерским топовима прелазим преко вертикално исписаних наслова. Кривим главу не бих ли прочитао име аутора (и назив) књиге. Како ми која књига запне за око, извлачим је напоље, скенирам погледом насловну страну – дизајн, боју корица, облик и величину слова. Тражим садржај… Налазим га… Бирам поглавља интересантних наслова… Насумично отварам странице… Ишчитавам пасус или два… Враћам књигу натраг на полицу.
Старије књиге испуштају мирис наталожених година. Помало слаткаст, делимично опор, на махове подрумаст (никако мемласт).
Ако сте икада силазили у подруме стамбених зграда из 60-их година прошлог века, нарочито у подруме претворене у столарске радионице, претрпане поврх свега разним старудијама, одбаченим предметима који су одавно изгубили своју употребну вредност и намену, лако ћете осетити сличан мирис – али овога пута на пожулетим листовима књиге са које сте нетом смакли два прста прашине.
Управо сам отресао књишке мољце са наслова који сам, упорношћу ловца на бисерне шкољке, избунарио из полице (питорескним књигама богате) библиотеке Пољопривредне школе у Крњачи.
Танка (што би рекли средњошколци), једва седамдесетак страна ефективног текста, али зато са прилично тврдим, енциклопедијским корицама, књига ми је одмах запела за око. У првом реду због интересантног наслова: ЛОГИКА И ОБЛИКОВАЊЕ КРИТИЧКОГ МИШЉЕЊА.
Писац: Др Борис Калин;
Издавач: Школска книга – Загреб;
Едиција: Педагошка библиотека;
Година издања: 1982.
У поднаслову ситним словима пише: улога наставе логике у обликовању критичког мишљења.
Помислих како је то изврсна књига за момка попут мене. Без обзира на то што је објављена у години када сам полазио у први разред основне школе. У међувремену, променио сам три државе а да се нисам померио с места. У једној сам завршио осмолетку, у другој средњу, у трећој факултет – да бих се у четвртој скрасио и позабавио просветним радом, обашка критичком педагогијом коју и даље сматрам есенцијом система образовања и васпитања. (Критичку педагогију и критички начин размишљања, изабрао сам далеко пре но што су ми љубазни људи из Зелене учионице понудили да пишем рецензије за Едукина издања из области, гледајте чуда, управо критичке педагогије).
Као што Сократ рече – право знање је оно које нас чини бољим људима.
Дакле, тридесет пет лета након поласка у први разред основне школе, држао сам у рукама нешто за шта сам у том тренутку мислио да ће потврдити исправност пута којим сам изабрао у настави социологије, устава и грађанског васпитања.
Била је то заборављена књига доктора Бориса Калина о критичком мишљењу.
Библиотекарка Нада, радосна због тога што је неко коначно посудио књигу коју до тог тренутка нико није посудити хтео, рече ми да је не враћам докле год не будем сигуран да је књига испунила своју сврху.
Тако и учиних.
Ево је књига још увек жива и здрава, на столу с леве стране лаптопа на којем самопрегорно укуцавам слова која управо читате. Ту је за сваки случај и књига О КРИТИЧКОЈ ПЕДАГОГИЈИ Анрија Жируа (Едука, Београд, 2013.), коју сам (као уосталом и Калинову књигу), ишчитао у једном даху.
Да ли је главни задатак образовања опскрбити некога мноштвом посебних знања (својствених некој дисциплини), или га оспособити за самосталан мисаони рад и стваралачко деловање уопште, питао се др Борис Калин те ’82. године, на самом почетку своје, ефектно написане студије. Речју, да ли је суштина учења памћење или мишљење? Јесу ли настава и учење усмерени на голи резултат, или пак на пут домишљања тог резултата?
Др Калин већ почетком 80-их, пише о типовима старе и нове школе у самоуправној Југославији. То је истовремено и период новог таласа/вала у музици, када Шарло Акробата пева о бистријем или тупљем човеку… А које може представљати кључно питање у вези са образовањем и васпитањем будућег младог поколења?
У старом типу школе, према Калиновом мишљењу, доминирало је предавање (пре-давање, ex cathedra), илити препричавање готових садржаја. (Да ли се пракса у међувремену коренито изменила?) Владао је фронтални однос наставник-ученик. (Влада ли још увек?) Знање је било важније од мишљења и спознавања, док се учеников крајни домет односио на репродуковање предаваног садржаја. Илити, на препричавање препричаног. (Поштоване колеге наставници – да ли себе препознајете у Калиновом опису старог типа школе? Уколико препознајете, молим вас, баталите даље читање овог текста и прионите на планирање пре-давања које ћете, колико сутра, фронтално испоручити својим ученицима).
Уколико сте (у већем или мањем броју) наставили са читањем – препоручујем вам да за тренутак обратите пажњу на Калинову концепцију нове школе из 80-их.
Убрзо ћете схватити колико је она, баш као и новоталасна музика из раних 80-их, била испред свог времена.
За разлику од старе, нова школа, према Калиновом мишљењу, треба да уступи предност мишљењу и спознавању, односно активној настави која (логично) активира ученике. Та активација је данас, 35 година касније, и те како битна. Нарочито услед неолиберализације свега постојећег – па тако и система образовања и васпитања. Како у Србији, тако и изван њених граница.
Ипак, за разлику од тзв. неолибералне пефагогије, критички орујентисана педагогија развија критичко промишљање стварности, преиспитујући чак и сам наставни програм који се пласира ученицима, те на тај начин препушта потоњима да активно промишљају комплексну стварност, е да би се касније, као пуноправни грађани, заинтересованије односили према кључним питањима заједнице у којој живе.
У старом типу (“Калинове”) школе, наставник је најчешће играо улогу предавача (пре-давач) – бавећи се пре свега тумачењем, преношењем, извештавањем, приказивањем, проверавањем, испитивањем и оцењивањем… Речју, наставник се у старом типу школе трудио да функционише као живи лексикон знања…
У новој (“Калиновој”) школи, наставник наводи, подстиче, придобија ученике за процес тражења и домишљања решења, води их до увида, сумњи, спознаја, недоумица, уверења, нада, опредељења … Па ипак, у новом типу школе, смисао функције наставника, према др Калину, донекле је парадоксалан. Наиме, наставников се задатак не састоји у томе да цементира своју посредничку функцију између онога који учи и онога што се учи, него управо у томе да ту своју посредничку функцију учини привременом, те да себе и своју улогу поступно учини непотребном и чак сувишном. На тај начин, темељни задатак наставе постаје образовање за самообразовање, оспособљавање за самостално учење, за самостално стицање знања и овладавање методама и техникама стицања знања и учења.
Анри Жиру, један од водећих теоретичара критичке педагогије, пише 2011. године, како је пожељно да наставници друштвених предмета проблематизују оне претпоставке које се налазе у позадини наставног плана – унутар учионице и евалуације наставе. Рецимо, шта се подразумева под знањем друштвених наука? Како настаје ово знање? Чијим интересима оно служи? Ко има приступа овом знању? Како се то знање преноси у наставном процесу?
На концу, запитајмо се чему дати предност у настави – партикуларном знању или универзалном мишљењу? Односно, запитајмо се шта будућег човека и грађанина чини тупљим или бистријим чланом заједнице? Памћење или мишљење? Механичко упамћивање (дресура) или расуђивање и учење путем проналажења? Бубање или проучавање? Пре-давање или изналажење решења? Понављање готових судова или изграђивање властитих ставова? Препричавање и вербално знање или умни рад и развијање способности? Монолог и догматски став или дијалог и отвореност? Школа фронталног односа и супротстављености или школа заједништва и сарадње?…
Мали речник термина:
копати по библиотеци (трагати за атрактивним насловима; проналазити ретке и заборављене књиге)
избунарити књигу (извадити књигу из мора других књига; извући књигу из каквог мрачног буџака библиотеке, пронаћи вредну књигу међу осталим одбаченим књигама унутар картонске кутије предвиђене за отпис или рециклажу)
неолиберална педагогија (конзервативна идеологија која, између осталог, комерцијализује образовање, те његове просветитељске циљеве подводи под логику тржишта. Такође, одваја питање једнаке доступности образовања од питања постигнућа)