…четири часа, два распуста… колико раде, велика им је плата… да нешто знају, не би радили у школи… само су им паре битне, дневнице за екскурзије… ако им не ваља, нек напусте, има ко хоће… не интересује њих настава, већ приватни часови… рашчистите, господо, прво своје двориште… има места на бироу… ко неће да ради, књижицу, па напоље… уџбенике данас пише ко хоће, битан је само дил… не, нисте у праву, није истина, моје дете каже, а проверили смо и код осталих из одељења… нећу да се нервирам, завршиће неки приватни, после мастер на државном, ма, за шта да се мучи… коме ово још треба… јадна деца…
Све ове реченице су преузете из коментара читалаца. Бирала сам оне средње, без псовки, увреда, без политичке острашћености. Све су на рачун наставника. Они су видљиви. Занемарује се около и иза.
А баш то около и иза руши нашу школу деценијама. Оно производи бес, оно не прави разлику између доброг наставника и наставника који не зна зашто је ту, оно је ставило образовање на седму рупу.
Наставници знају шта су около и иза. Напомињу, вичу, буне се. Они знају шта треба урадити, али их нико не чује. Њихове речи су надгласане громогласном потребом да се не мења ништа и та потреба од њих прави издајнике и непријатеље.
Около и иза, побројани без намере да чине коначан низ:
– свесно убијање знања и образовања, приказивање истог као снобовске потребе за понижавањем оних који га немају;
– фаворизовање искуства наших „ђедова“ наспрам категорије научног, савременог, егзактног;
– усвајање следеће реченице као средства за билдовање интегритета: шта ти мислиш да си ти…ако си учио, учио си за себе;
– називање школе дебиланом, ваздизање вицева о онима који школу немају, али имају све друго;
– усвајање рурално-буразерског лингвистичког дискурса у обраћању као облика непосредности и срдачне ноте у комуникацији;
– турбофолк риме уз пригодне садржаје силиконског must have стајлинга са екрана у непрекидном дневним трајању;
– веровање да се после неколико прочитаних чланака о 3/7/9 ефикасних метода „које чине чуда“ досеже есенција педагошког приступа;
– поплава интернет заједница и вибер група за заузимање става по свим питањима, од решења задатка до анализе школског процеса, и локално, и глобално;
– истицање дечијих права без свести о обавезама;
– став: ако се ја мучим, неће он/она…платићу коме треба, знам човека;
– окретање главе од проблема насиља, свест да насиље није самоникло у учионици, већ уливено у њу из сваке могуће славине овог друштва;
– алармантни подаци о стању менталног здравља код младих који стижу после Рибникара, али, уместо већег броја психолога, држава плати права на преносе енглеске лиге;
– плагирани програми из других земаља праћени низом семинара ради имплементације, а затим остављени да се развијају како год, углавном само на папиру, а били су најављени као епохални;
– недостатак комуникације између наставника и надлежних; наставници стављени на ниво бесловесних извршилаца уз громогласно лупање руком о сто да се зна ко је газда;
– партијско кадрирање послушних, и руководилаца, и извршилаца;
– трчећи факултети који уз титулу стварају и спремност да се поверује како је свака школа боза;
– одбијање да се изврши рационализација броја ученика у одељењу, уз уздисаје за старим бољим временима кад нас је било по 40, па шта нам фали;
– намерно жмурење над чињеницом да некада једну норму дели више наставника, а све због потребе да се директор ничијем захтеву не замери;
– упадљиво ћутање државе над незадовољством због цене уџбеника, а онда поливање тог пожара предизборним сетовима бесплатних књига;
– васкрсавање пољуљаног родољубља кроз обећања да ће држава написати једино исправне националне уџбенике, одрживе, и тежински, и идеолошки…
Овде није крај.
Овде су побројани само неки рефлекси дугих процеса убијања нашег образовања. Решење постоји, али оно не зависи само од школе, јер школа не постоји као организам за себе, она је основа и слика једног друштва.
Тренутно, у ситуацији у којој се налазимо, можемо осмислити сјајну реформу, изузетну педагошку праксу, али…без ревитализације читавог друштва…без повратка на чињеницу да је образовање привилегија, а не обавеза…без свести да су образовани људи кристална решетка која држи целу заједницу…нема напретка.
Зато, када следећи пут напишете коментар и искалите свој бес на наставницима, размислите да ли гађате у срце проблема. Јер тај проблем је толико велики да смо сви постали део њега. Усисао нас је у себе, поделио, па се гложимо и делимо уместо да га сагледамо и решимо. Не због нас. За нас је можда касно. Због деце. Они су жртве погрешних схватања, ишчашених вредности и опште дистопије коју живимо.
Ауторка је проф. српског језика и књижевности из Шапца
Ставови аутора у рубрици Лични став су управо као што каже рубрика – лични и не одражавају нужно ставове редакције.