Како да будемо сигурни да смо на добром путу као родитељи?

РОДИТЕЉ ЈЕ НАЈБОЉА ШКОЛА – БРАНКИЦА ДАМЈАНОВИЋ

Бранкице, хвала Вам што пристали да дате интервју за наш сајт.
Вама хвала на овом позиву. Чини ми се да данас ништа није прече од разговора о родитељству, деци и породици. Ту све почиње и све се завршава. Како ће се завршити, зависи понајпре од односа који се негује између чланова породице, са акцентом на однос деце и оца, који је, не без разлога, „глава породице“.
У мору данашње понуде модела васпитања који нам се нуде, како одабрати право? Како да будемо сигурни да смо на добром путу као родитељи?
Искрено, не верујем да постоји модел васпитања. Не постоје два иста детета, два иста оца, па ни модел који би требало преузети и слепо га се држати. Оно што сматрам важним у васпитању деце јесте будност. Будно родитељство значи бити присутан, ослушкивати дамаре сопственог детета, његове потребе, и помагати му да дође до одговора на много питања која се свакога дана јављају у том младом бићу. Знамо да смо на добром путу као родитељи када су нам деца насмејана, здрава и кад нису послушна, већ разборита.

Ви свог оца истичете као пример ангажованог, посвећеног, једном речју оца за пример. Колико искуство бити дете доброг родитеља утиче на то какав ће неко бити родитељ?
Мој отац је имао ту несрећу да му две супруге умру до његове 44. године живота. Тада је имао седморо деце. Троје из првог брака, четворо са мојом покојном мајком, а убрзо потом, када се оженио и трећи пут, добио је и осмо дете које је васпитавао. То није било његово биолошко дете, али нас је све једнако третирао. Мој отац је успео да осморо деце васпита и да свако од нас постане частан човек. То сматрам његовим великим животним успехом. Када ми је мајка умрла, обећала сам себи да ћу, кад порастем, и сама бити добра мајка. Расла сам уз оца који је по свему био добар и частан човек и томе имам да захвалим што сам и ја данас човек којег се оно дете које сам била не би постидело. Да, бити дете доброг родитеља, сјајан је предуслов да и сами будемо добри родитељи.  Свесно или несвесно ми опонашамо и усвајамо тај модел који нас је обликовао у првим годинама живота. Кад ми данас моја деца кажу да сам добар родитељ, ја се сетим свога оца и у себи му захвалим што ми је својим примером помогао да и улогу родитеља носим часно.
Данашње, углавном технолошко, окружење делује драстично другачије него оно у коме је одрастала наша генерација. Колико то окружење има моћ да диктира начин родитељства и да ли су данашњим родитељима у некој мери везане руке?
Данашње окружење је драстично другачије од оног у коме је одрастала наша генерација, али то не везује руке данашњим родитељима. Напротив. Све што јесте око нас, све што живимо, наш је изазов и наша прилика да покажемо шта умемо и зашто смо ту. То што су наша деца изложена технолошком напретку, даје им могућност да виде шта све постоји у свету; да од добрих уче какви би могли да буду,  а од оних мање добрих појединаца науче какви не треба да постану. Како ће то деца знати да распознају? Е, ту родитељ ступа на сцену. Дугим разговорима, кроз примере, кроз разматрање узрока и последица, указујемо својој деци на све опасности које носи одређени вид понашања. Деца нас и слушају и гледају. Оно што смо ми, то им је најбоља школа. И око тога се све врти. Или ће хтети да буду као своји родитељи или да никако не буду као они, ако сматрају да смо „лузери“. Однос који имамо са њима, пресудан је како ће нас доживљавати. И то нема баш никакве везе са нашим материјалним статусом. Ако виде да смо задовољни, са свим што имамо или немамо, ако разумеју филозофију живота коју смо ми као родитељи усвојили, поштоваће нас. И себе, такође. И неће много лутати, са жељом да се пронађу. Неће, јер се неће осећати изгубљено.

Какво је било ваше детињство у погледу односа са оцем? Да ли сте били блиски, на пример да ли сте радили заједно око кућних обавеза као што је поправка аута или кошење дворишта?
Моја браћа и сестре у шали умеју ка кажу да смо одрастали у фабрици свога оца. То је значило да смо сви имали толико обавеза у кући, да смо се осећали као да смо ту запослени. И кад бисмо, после толико послова, имали мало времена и да учимо, ми бисмо били срећни, јер би то био наш одмор. И сви смо били најбољи ђаци у школи. То се није доводило у питање. Тата нам је свима говорио да смо генијални. Сваком од нас би насамо говорио и да смо његово најбоље дете. Имао је добре педагошке методе. А између њих, или уз њих, будући да смо расли и живели у сеоском амбијенту, ишли бисмо сви заједно у окопавање кукуруза, бербу грожђа, а сваког пролећа кад би стигло 12 кубика дрва за огрев за следећу зиму, данима бисмо на смену тестерали и слагали у шупу. Био је то прави домаћин. Никад није чекао зиму без без хране и огрева. Осморо деце је ваљало нахранити и угрејати. А у дугим зимским вечерима, посебно кад би нестало струје, тата би иницирао разне друштвене игре. Највише смо волели да погађамо предмете у соби, на основу само првог слова које би победник задавао. Волео и  мозгалице. Питао би нас: „Ако се авион сруши тачно на италијанско-југословенској граници, где ће се сахранити преживели?“ Ми бисмо паметовали, а он би рекао: „Преживели се не сахрањују“. Много је волео да нам на тај начин развија логичко размишљање. И успевао је у томе. О, итекако.
Колико је битна фигура оца у одрастању деце? Делује да ми многи очеви не виде своју улогу у данашњем потрошачком друштву. Да ли је отац заиста неопходан за здраво одрастање деце?
Отац је незаменљив, ненадокнадив и драгоцен. Као, уосталом, и било ко у нашем животу. Потрошачко друштво прети да оца сведе на финансијера, али та опасност се лако превладава ако се дете правилно васпитава од рођења. Како дете може да зна да му је очева љубав драгоцена, ако је није добијало од првог дана када је дошло на овај свет? Како може да зна колико је важно да има очеву заштиту, ако не зна шта је то? Дакле, дете хоће оно што му годи, што му прија, за шта зна да му је лепо и пријатно. Ако тога нема, годинама потом, деценијама, чак и до краја свог живота, окруживаће се материјалним богатством у јаловом покушају да задовољи ту вечну глад за љубављу, коју није добило кад је било време. Нису деца крива. Ми смо, често, у борби да зарадимо што више новца, склони да деци дамо новац и тако умиримо савест. А они би, можда, само хтели да их загрлимо. Отац је, говорим из личног искуства, драгоцен у одрастању здравог детета. Мој отац није имао много новаца, али је имао много стрпљења са нама. И сви ми данас имамо много њега у себи. Зато и јесмо богати.
Бранкице, хвала Вам много што сте одвојили време за нас.
Видите, сјајно је ово што сте рекли на крају. То све објашњава. Ту је одговор и на сва ова ваша питања. Захваљујете ми што сам одвојила време за вас. Време. Све је у њему. Колико времена поклоните својој деци, толико сте их обогатили човештвом које имате. Ја сам свом сину за пунолетство поклонила књигу о њему. Са свим његовима „бисерима“ које сам записивала кад је био мали, са новинским чланцима који су њему били посвећени. Будно сам пратила његово одрастање. Баш данас завршавам и књигу „КЋИ“, коју поклањам својој ћерки, такође за пунолетство. Да знају да су ми драгоцени, да нису ту случајно, да је сваки трен живота прилика да разумемо ко смо и зашто смо овде. Време. Кад то поклонимо својој деци, као да им дарујемо још један живот. Онај, само њихов, у који се нећемо уплитати, већ мирно и с љубављу посматрати како смо од детета створили Човека. То је највећа награда за родитеља. Зато, ако хоћете најбоље за своје дете, а који то родитељ неће, погледајте га у очи, узмите за руку, изађите у шетњу, смејте се са њим, плачите, али живите јер – живот је највећи дар. Хвала вам најлепше.