Vrlo često zavidim svakoj zaposlenoj majci i ne mogu dočekati dan kad ću i sama zasnovati radni odnos, a prečesto zaboravljam koliko sam privilegovana što ne propuštam ni trenutka njihovog odrastanja. Pamtim gotovo sve važne trenutke kao što su prve reči, prva maženja, prve strahove, ispadanje prvih zubića, prve neuspehe
Biti kod kuće s decom je vrlo zahtevan posao. Mnoge žene koje su u toj koži reći će da je nezahvalan. Iz njihovih usta možemo čuti primedbe: „Nikad nemam mira! Često me iskorišćavaju! Znaju da ću to učiniti iako protestujem! Ja sam više od domaćice! Želim da se osećam korisno u nečem drugom osim u majčinstvu, želim u nečemu da se ostvarim! Ponekad mi teško pada što sam „samo“ mama!“ Oh,da. I samoj mi hiljadu puta dnevno sevnu takve misli.
Trenuci života strašno brzo jure. Od malenog slatkog klupka do školarca proleti začas. Trebalo bi češće biti svesniji toga u silnoj jurnjavi zvanoj život. Umesto da težimo da prikupimo što više materijalnog, trebali bismo ljubiti ta nežna lica mnogo, mnogo više nego što to činimo. Čak i kad mislimo da je previše. Ne, nije previše.
Prisetim se sebe i svojih roditelja
Moj najstariji sin je u šesnaestoj godini. U zadnje dve godine njegova fizička transformacija je fascinirajuća, a da ne govorim o emocionalnoj i o njegovom ponašanju. Majke imaju naviku da kažu: „Gde je nestalo moje drago detence“ ili „U šta se to pretvorio/la?“ Taj dečko je pravi pravcati svojeglavi temperamenti mladi čovek koji me većinu vremena gleda kao smetnju na svom putu. U stvari mu sada najviše trebam I ja samo moram dobro oslušnuti. Samo moram biti mnogo diskretnija i opreznija u komunikaciji što se ponekad čini kao nemoguća misija. Dodiri su se sveli na tapšanje po ramenu, a majčinski poljupci su gotovo nemoguća pojava.
Iako sam pre mislila da kad se to jednom dogodi, užasno će da me rastuži, zapravo sam vrlo srećna. Iako se naša komunikacija promenila, njegovo ophođenje prema meni uopšte je krenulo zapravo na gore što je tipično za to doba, u mom srcu vlada zadovoljstvo. Sve je onako kako treba da bude.
Svakodnevno rivalstvo između nas dvoje užasno je iscrpljujuće, ali to će razdoblje proći. Nisam uvek jaka i nekoliko puta na dan pucam po šavovima. Kad me njegovi postupci razočaraju i ražaloste, prisetim se sebe i svojih roditelja i pomislim: Da, tako to jednostavno mora da ide. Nije to lagan put.
Ponekad sam babaroga, ali opet najbolja mama na svetu
Stoga, ovo dvoje malenih mazim što više mogu. Hvala nebesima na toj nagradi. Ovaj je prebrzo odrastao. Znam sebi s vremena na vreme da prebacim što im ne mogu priuštiti više u vidu materijalnog. Kupiti novu igračku, obući ih po najnovijem trendu, priuštiti putovanja. Ali opet znam da ono što je mnogo dragocjenije, u tome ne oskudevaju.
Više puta dnevno sam babaroga, zločesta mama koja tera u kaznu, mama koja ne želi da se igra svaki put. Mama koja želi da provede sat vremena sama u kadi i mama koja voli sama da trči šumom. Mnogo puta na dan sam opet najbolja mama na svetu.
Mama koja grli, mama koja teši, koja otpetljava zapetljanu kosu, vadi krpelje, peče najfinije palačinke. Mama konjić i mama koja čita priče. Ona koja teši, koja uspavljuje, koja neguje… Ona zbljuckana i mokra od dečje mokraće. Mama kojoj su počupali nekoliko pramenova kose u igri. Mama otečenih usnica od slučajnih udaraca glavom (oh, koliko puta sam dobila glavom u zube). Mama koja crta i boji iako joj se spava. I mama koja s glavoboljom pomaže kod učenja.
To mi je sasvim dovoljno. To mi je dovoljno utešno da zaključujem da sam upravo srećna s onim kako stvari stoje. Sve ostalo ću pobediti pre ili kasnije.
Pripremila Slađana Pantović
Izvor:klokanica.24sata.hr