Синдром успешног оца
Бити „нечији” син или кћерка је психички оптерећујуће за дете, од кога окружење очекује да буде „достојно” свог успешног родитеља, па ови малишани немају право детињство, већ су претворени у дечје јавне личности
Ретки су они родитељи који нису поносни на успехе своје деце. То је још снажније изражено када она одрасту и када су, као одрасли синови и кћери, успешни у свом професионалним и приватним животима. И деца су поносна на успехе својих родитеља, али постоји једна битна разлика: родитељи успехе своје деце сматрају својим успехом, а деца успехе својих родитеља не сматрају својим успехом. Она сматрају да је пред њима будућност у којој тек треба да се докажу.
Животни успех је релативан и субјективан појам, а овде га користимо да означимо социјални успех, то јест ону успешност у животу коју социјално окружење сматра таквом. Социјална успешност родитеља битно утиче на развој њихове деце и то, судећи према искуству, не нужно позитивно. И зато се питамо које проблеме у развоју имају деца успешних родитеља, очева и мајки.
Родитељски утицај
Главно психичко оптерећење које по правилу ова деца имају јесте једна унутрашња присила да и они морају да буду бар исто тако успешни, ако не и успешнији од својих родитеља. Ова присила је некада резултат родитељског утицаја, њиховог захтева да и оно мора бити успешно како би доказало да је достојно свог родитеља. Некада родитељ свој успех види као почетак једне трансгенерацијске успешне приче, било да је то неко породично предузеће, било да је у питању нека професија попут адвокатуре, медицине, стоматологије итд. Такав родитељ је написао животни сценарио свом детету, често и пре његовог рођења, а на детету је да га беспоговорно остварује, ако не жели да родитеља дубоко разочара.
Некада успешни родитељи не очекују од детета неки посебан успех, већ му препуштају да само изабере свој животни пут. Али, иако родитељи не очекују, то очекује друштвено окружење. Дете успешног родитеља, који је у већини случајева и нека врста јавне личности, нити је обично дете нити има обично детињство. Оно је у датом окружењу одређено као „нечије дете”, тако да се у однос према детету уноси и однос према његовом родитељу. То је дете за које околина већ зна да је предодређено да једног дана буде „неко”.
Бити „нечији” син или кћерка је психички оптерећујуће за дете, зато што окружење од детета очекује да буде „достојно” свог успешног родитеља. На тај начин дете успешног родитеља нема право детињство, већ је претворено у једну врсту дечје јавне личности. Последица је да и оно дете на које родитељи нису вршили притисак какво треба да буде када одрасте закључи да је његова животна мисија да докаже да је достојно свог успешног родитеља. А ако то не докаже, испада да је неспособно и недостојно.
Нико, па ни престолонаследници нису успели у животу само због тога што су нечија деца. Иза сваког животног успеха стоји дугогодишњи систематични рад, учење, одрицање и залагање. А да би неко могао све то, мора имати одговарајућу мотивацију која долази из дубина његовог несвесног. „Морам да успем зато што сам нечији син”, није довољна мотивација за успех. Зато ова деца често имају проблем типа: „Морам да успем, само не знам у чему.”
Често и успешни родитељи и њихова деца верују у генетску основу социјалног успеха. Такав родитељ подразумева дететов успех само зато што оно носи његове гене. Ова генетска самоувереност је погрешна, јер и да се успешни родитељ поново роди у новим, сасвим друкчијим околностима нема гаранције да би у свом другом животу поново постигао успех.
Ризичне ситуације
Синови и кћери успешних родитеља често себи постављају циљ да што пре достигну ниво својих родитеља. Како су њихова очекивања од себе самих веома висока, онда ни они мањи успеси које постижу за њих нису прави успеси, тако да на њих не делују стимулативно. С обзиром на то да журе, улазе у ризичне ситуације за које још нису развили одговарајуће способности па су склони неуспеху. С друге стране, када се не приближавају задатом брзином својим високим очекивањима, тада су склони да се разочарају у себе саме и своје способности, иако то крију и од родитеља и од окружења.
Чак ни онда када и сами успеју у нечему, вођени саветима својих родитеља и коришћењем њиховог друштвеног утицаја, нису задовољни собом зато што знају да им властити успех не припада.
Аутор: Зоран Миливојевић
Извор: Политика