Јесам ли ја најгора и најнеспособнија мајка

мај 2, 2016

Дивим ти се, најискреније. Троје деце имаш, никада не праве хаос,свако вече су у кревету већ у 20h без проблема, кућа ти је уредна, нокти налакирани, а ти још стигнеш да одгледаш своју омиљену серију. Гледам те и не могу а да ти се не дивим. Чини ми се да је и твоја умиљата мачка послушна.
A young boy drawing pictures on the wall turns around to find his mom glaring at him
Драга моја, ако постоји ивица разума, малопре сам била на њој. Понекад ми се чини да ништа не стижем и никуда не идем. Док ћерки објашњавам по стоти пут да нешто не сме да ради, моја беба ми прстићем копа по ушима. Ћерка се смеје. Искрено, кад се окренем и видим његову малену главицу, са озбиљним изразом лица, погледа усмереног на копање мог увета, дође ми да се и ја насмејем.
Играчке су свуда по поду, уз тешку муку их покупи. Моје грло је суво већ у 10h ујутру од понављања појединих реченица. Звучим самој себи као покварена плоча. Прво смиреним тоном, а онда измењамо све тоналитете. Нокте стигнем одрезати, турпијам их сутрадан. Ако не заборавим. Малопре сам констатовала да ми треба помоћ, нека ефикасна таблета или боца пива, по препоруци мог мужа. Да се мало смирим. Јер не могу остати смирена ако морам нон стоп понављати једно те исто, као хит месеца. Моје дете наговарам свако вече да легне у кревет на време и упорно понављам да деца немају шта да раде након 21h будни, да мора да се наспава, ако мисли да има енергије за следећи дан.
Борба. Свакодневна борба. А ја сам сваки дан све уморнија. Кажи ми, драга моја, како успеваш своје троје дјеце уз лепу реч послати у кревет, јер мени не успева?
Је ли једино моје дете такво да стално упире у границу коју сам јој поставила, а ја са друге стране леђима гурам колико могу? Јесам ли ја неуспешна мама? Тако ми се чини кад чујем оно твоје ,,Богами моји то никад нису радили!”. Кажи ми како, јер ја више не знам. Није ли ти некад дошло, у наступу најгоре нервозе, која чека само једну кап да прерасте у беснило, да своју децу добро издеветаш по туру? Није? Како?! Кажи ми, јер ја више не знам. Хоћу да будем као ти… да деци пожелим лаку ноћ у 21h, да поједу оброк без придика и наговарања. Да се обуку у рекордном року, а не да су након пола сата од почетка облачења у истој пози и истом степену обучености. Да не лупају вратима кад беба спава. Да се не морам убеђивати за најглупљу ситницу са њима. Да сами покупе играчке. Да схвате да не требају на тај начин привлачити моју пажњу, јер су ионако центар мог свемира.
Драга моја, савршена… постоји ли барем делић нечега што си ми заборавила рећи, или сам ја најгора и најнеспособнија мајка, а моја дјеца гора, да гору нисам могла добити? Да ниси заборавила поменути неки од начина како си дошла до тога да су твоја савршена деца тако послушна? Можда си само од силне среће заборавила да си и сама имала овакве дане због којих си се осећала као да стојиш на ивици разума и плакала кад останеш сама? Надам се да јеси, јер ако ниси, онда савршене мајке и савршена деца заиста постоје. Нису мит. Само ми нисмо једни од њих.
Ако си желела да докажеш своју савршеност… доказала си је. Можда си само хтела да се осећаш супериорније, успела си и у томе… али си смела с ума да бих се ја због тога могла осећати лоше. Дивим ти се, заиста, драга моја савршена… Дуг пут си превалила и свашта претоварила преко својих леђа да би твоја деца и твоја мачка били послушни, а ти сваки дан без ометања гледала своју серију. Знам да јеси, иако си заборавила све дане које си провела на ивици разума. Јер деца су таква, посао им је да ломе границе које им поставимо. Питање је само колико ће тај пут потрајати и колико смо жртве спремне поднети да околина на нама ништа не примети.
Ја нисам издржала… видела сам те на балкону како шириш веш. Питала си ме како сам… могла сам само рећи да сам добро, али сам морала некоме рећи да нисам… и да ми је тешко. Сада се осећам још горе.
Стисни Тања зубе, проћи ће. Набаци свој лепи широки осмех на лице и кад те питају како си, реци да си одлично и да су деца супер! Бар се нећеш осећати као најнеспособнија мајка на свету када те комшиница са трећег спрата буде питала како си. Осмјех нека буде маска за све… А муке ће већ једном проћи.
Написала: Татјана Куљача,  Mamizam

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама