Ово су последице родитељског презаштићавања

21 октобра, 2016
Познајем не мали број родитеља који изговарају реченице типа: „Живим за своју децу. Моја дјеца су ми једино важна у животу. Радим само за то да они успију и заврше факултете.“ Такви родитељи се одричу својих интересовања, пријатеља, не користе вријеме за себе. Ако се и догоди да изађу из куће, што не спада у категорију рутинских излазака ради одласка на посао или трговину, такви родитељи се понашају као да иду на петнаестодневни пут на исток. Дјеци по стотину пута понављају шта да раде у њиховом одсуству, извињавају им се због напуштања куће, а чим стигну до одредишта позивају кући како би провјерили да ли је све у најбољем реду.

Прочитајте и Претерана брига – лоша и по родитеље и по дете!

prez
Подизање деце за родитеље увек представља изазов који се увећава код самохраних и разведених родитеља. Они, готово по правилу, осећају кривицу због погрешног избора партнера, уједно и страх да због тог неуспеха њиховој деци прети ризик од емоционалних проблема. Такви родитељи без поговора бирају да престану да размишљају о себи, фокусирајући сву своју пажњу на децу, у тој мери да западају у стања фузије. Такви родитељи као да осећају константо осјећање кривице и потребу да се оправдају због тога.
Када занемарите себе и своје потребе зарад користи своје дјеце, не чините им никакву услугу. Чему их заправо учите, ако зарад њих игноришете своје потребе? Учите их да жртвују оно што јесу.
Истина је, деца док су мала воле да им се приноси па можете видјети родитеље који и на мало кенкање трче и додају „кок“ свом слатком синчићу. То децу чини размаженом, са ускраћеном маштом. Таква деца када дођу у стадијум одраслих људи, не осећају срећу већ можете видети несрећан лик у њиховим очима са неиспуњеним жељама. Углавном осећају кривицу, вјерујући да сте све одбацили због њих.

Прочитајте и Замке попустљивог васпитања

Неће вам се захваљивати на вашој интезивној бризи.
Започните са преиспитивањем себе. Колико вас сада када сте одрасли, упркос томе што волите своје родитеље, знате да су они за вас чинили све најбоље што су умели, имате доживљај да вас ваши родитељи заправо не познају?
Гдје се ту налази проблем? Зашто родитељи који сву пажњу и бригу усмеравају на децу, заправо подижу депресивне и анксиозне јединке?
Одговор се крије у самом родитељском страху од одвајања. Родитељи не желе да њихова дјеца одрасту. Брига о деци и рјешавање њихових роблема им служе као средство за попуњавање њихових „психолошких рупа“ и због тога настављају да се уплићу и њихове животе чак и кад су у стадијуму дубоке зрелости. У данашње вријеме родитељи имају мање деце, улажу у њих и очекују да њихова деца испуњавају њихове жеље и да их усрећују њиховим постигнућем (не мали број родитеља за дјецу има праве стратегије, од избора школе, до животног партнера).
Овакав васпитни стил има за посљедицу да на „психотерапијском каучу“ све чешће сусрећемо младе, крхке људе који доживљавају прави слом ако се догоди нешто што није по њиховим очекивањима и жељама.
Оно што одрасли занемарују је чињеница да деца без стресних искустава попут непријатности, неуспјеха, напорних улагања не могу да развију „психолошку отпорност“.

Прочитајте и Дисциплиновање подразумева конфликт дететове жеље и воље …

У теоретским и стручним круговима се полемише о нечему што наликује на, усудићу се рећи, „инфлацију нарцизма“. Нарциси су срећни у раном детињству када су центар породичног дома, али са одрастањем и суочавањем са светом са нарцисоидним самопоуздањем појављује се и депресивност и анксиозност.
У фази одрастања, гомилају се проблеми. Такве јединке имају компромитоване способнсти за сарадњу са другима, тешкоћу да се суочавају са ограничењма. На послу очекују да им све буде занимљиво, јер су тако навикли. Неотпорни су на шефове критике, очекујући сталне похвале.
Јасно вам је да ту нешто не ваља и јасно вам је да такве особе пате.

 Пише : Хелена Росандић, психотерапеут-мр клиничке психологије

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Један коментар на "Ово су последице родитељског презаштићавања"

  1. Mira Milosevic каже:

    Dabome, prezasticivanje je jedan od 5 dobro poznatih autoritarnih vaspitnih modela, koje je Prof. Milica Novkovic detektovala kao glavne uzrocnike emocionalnog, mentalnog i duhovnog propadanja dece, a i odraslih. U knjizi ” Porodicni bukvar” dala je i prakticno resenje za otklanjanje istih. Svoje. znanje utemeljila je u cetrdesetpetogodisnjem radu sa decom i porodicom, a naucno potkrepila teoriju o pogubnom uticaju pomenutih modela na. krivljenje izvornosti i promenu svesti. Doslo je vreme za ucelovljenje, a to znaci da parcijalna znanja pomazu delimicno, i da nisu dovoljna da porodica izadje iz zamesatenija i haosa u koje je stihijno usla. Zdrava porodica, zdravo drustvo. Sa srecom

Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама