Зашто родитељи који сву пажњу усмеравају на децу, подижу анксиозне и депресивне јединке

22 децембра, 2020

Премало пажње никако није добро. Превише пажње понекад може бити још горе.

Познајем не мали број родитеља који изговарају реченице типа: „Живим за своју децу. Моја деца су ми једино важна у животу. Радим само за то да они успеју и заврше факултете.“

Foto: Canva

Такви родитељи се одричу својих интересовања, пријатеља, не користе време за себе. Ако се и догоди да изађу из куће, што не спада у категорију рутинских излазака ради одласка на посао или трговину, такви родитељи се понашају као да иду на петнаестодневни пут на исток. Деци по стотину пута понављају шта да раде у њиховом одсуству, извињавају им се због напуштања куће, а чим стигну до одредишта позивају их како би проверили да ли је све у најбољем реду.

Подизање деце за родитеље увек представља изазов који се увећава код самохраних и разведених родитеља. Они, готово по правилу, осећају кривицу због погрешног избора партнера, уједно и страх да због тог неуспеха њиховој деци прети ризик од емоционалних проблема. Такви родитељи без поговора бирају да престану да размишљају о себи, фокусирајући сву своју пажњу на децу, у тој мери да западају у стања фузије. Такви родитељи као да осећају константо осећање кривице и потребу да се оправдају због тога.

Када занемарите себе и своје потребе зарад користи своје деце, не чините им никакву услугу. Чему их заправо учите, ако зарад њих игноришете своје потребе? Учите их да жртвују оно што јесу.

Истина је, деца док су мала воле да им се приноси па можете видети родитеље који и на мало кенкање трче и додају „кок“ свом слатком синчићу. То децу чини размаженом, са ускраћеном маштом.

Где се ту налази проблем? Зашто родитељи који сву пажњу и бригу усмеравају на децу, заправо подижу депресивне и анксиозне јединке?

Одговор се крије у самом родитељском страху од одвајања. Родитељи не желе да њихова деца одрасту. Брига о деци и решавање њихових проблема им служе као средство за попуњавање сопствених „психолошких рупа“ и због тога настављају да се уплићу у њихове животе чак и кад су у стадијуму дубоке зрелости. У данашње време родитељи имају мање деце, улажу у њих и очекују да њихова деца испуњавају њихове жеље и да их усрећују њиховим постигнућем (не мали број родитеља за децу има праве стратегије, од избора школе, до животног партнера).

Овакав васпитни стил има за последицу да на „психотерапијском каучу“ све чешће сусрећемо младе, крхке људе који доживљавају прави слом ако се догоди нешто што није по њиховим очекивањима и жељама.

Оно што одрасли занемарују је чињеница да деца без стресних искустава попут непријатности, неуспеха, великих напора да би нешто постигли – не могу да развију „психолошку отпорност“.

У теоретским и стручним круговима се полемише о нечему што наликује на, усудићу се рећи, „инфлацију нарцизма“. Нарциси су срећни у раном детињству када су центар породичног дома, али са одрастањем и суочавањем са светом са нарцисоидним самопоуздањем појављује се и депресивност и анксиозност.

У фази одрастања, гомилају се проблеми. Такве јединке имају компромитоване способности за сарадњу са другима, тешкоћу да се суочавају са ограничењима. На послу очекују да им све буде занимљиво, јер су тако навикли. Неотпорни су на шефове критике, очекујући сталне похвале.
Јасно вам је да ту нешто не ваља и јасно вам је да такве особе пате.

Пише: Хелена Росандић, психотерапеут, мр клиничке психологије

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Један коментар на "Зашто родитељи који сву пажњу усмеравају на децу, подижу анксиозне и депресивне јединке"

  1. Mira Milosevic каже:

    Dabome, prezasticivanje je jedan od 5 dobro poznatih autoritarnih vaspitnih modela, koje je Prof. Milica Novkovic detektovala kao glavne uzrocnike emocionalnog, mentalnog i duhovnog propadanja dece, a i odraslih. U knjizi ” Porodicni bukvar” dala je i prakticno resenje za otklanjanje istih. Svoje. znanje utemeljila je u cetrdesetpetogodisnjem radu sa decom i porodicom, a naucno potkrepila teoriju o pogubnom uticaju pomenutih modela na. krivljenje izvornosti i promenu svesti. Doslo je vreme za ucelovljenje, a to znaci da parcijalna znanja pomazu delimicno, i da nisu dovoljna da porodica izadje iz zamesatenija i haosa u koje je stihijno usla. Zdrava porodica, zdravo drustvo. Sa srecom

Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама