Исход нечијих студија може да одлучи само један професор – било да због њега одустане са факултета, или обрнуто, врати се студирању и страсти према науци. Ако се студенти у некога заклињу на друштвеним мрежама, онда је то декан Економског факултета у Београду, проф. др Бранислав Боричић, који уме математичке формуле да учини занимљивијим од било којег ситкома. Студенти га описују као „кул професора“, који не заборавља ни на такве ствари као што је честитка за осми март. Сем посла декана, он преводи са грчког и руског, тражи формуле за срећан живот…
Сви памтимо једног учитеља. Оног једног због којег смо, рецимо, уписали француски језик или онога због кога смо заволели историју. Или замрзели математику, или обрнуто. Да ли ћемо памтити доброг или лошег,то зависи од печата који је оставио на нашем животу. Године које нас дефинишу најважније су, а тај прелазак из дечијег у одрасло доба може да буде тежак као једначина са више непознатих.
Тако исход нечијих студија може да одлучи само један професор – било да због њега одустане са факултета, или обрнуто, врати се студирању и страсти према науци. Ако се студенти у некога заклињу на друштвеним мрежама, онда је то декан Економског факултета у Београду, проф др Бранислав Боричић, који уме математичке формуле да учини занимљивијим од било којег ситкома. Студенти га описују као „кул професора“, који не заборавља ни на такве ствари као што је честитка за осми март.
Добро, откад је у истој реченици могуће да стоји „кул, професор и декан“? Како сте то успели да спојите?
Хахаха! 🙂 Како другачије да Вам одговорим!? Нису данас ретки производи „3 у 1“. За професора сам се образовао, за декана су ме изабрали, а цела моја наставничка каријера је обележена чињеницом да сам сваке године све старији, а они, моји ђаци, увек имају 19 година. Морао сам им се прилагодити, да бих боље могао да их разумем. Јер не могу они мене разумети, пре него што ја њих разумем.
Пишем вам управо жаргонски, јер знам да јако добро разумете тај „нови“ језик… Заправо, колико познајете нове генерације и кад говоримо о њима, они нису прошли ратове, али суочавају се с другим неким реалностима… Мислите ли да могу боље или ми превише очекујемо од њих?
Они су много бољи него што би се то могло наслутити из Вашег питања, мада постоји један генерални пад у интересовањима и општем образовању младих, али то је последица општег руинирања система вредности, што је, несумњиво, последица ратова и економске кризе. Сви можемо боље, и сви морамо стално подизати узајамна очекивања.
Зашто је важан факултет? А зашто је важно бити образован? Иако те две ствари не морају обавезно да иду заједно.
Формално образовање, наравно, не мора да буде у фокусу, већ квалитетно образовање, па макар оно било и самоучко. Међутим, да би самоук постигао успех, мора бити изузетно надарен, а таквих је мало. Зато је за већину нас учитељ, тј. формално образовање, од пресудног значаја. Рекао бих да је улога учитеља и света улога.
Као учитељ сте схватили и важност друштвених мрежа…
Морамо са својим ђацима по свим линијама остваривати комуникацију. Они често ни од својих родитеља не могу добити одговарајући савет, а онда смо ми, њихови учитељи, ту да им се нађемо. Ово је једно заиста ново, и за све нас непознато и пуно изазова, време у којем учимо једни од других, млади од старијих, али и стари од млађих.
Колико је хумор важан, посебно у стресним данима око испита. Када сте одлучили да примените технике које смо до сада гледали само у филмовима као што је Друштво мртвих песника?
У трансферу знања мислим да је све допуштено. И хумор, и драма, и претња, ако треба, само да то знање пронађе пут до свог циља. Концепт батина је напуштен, мада… Најквалитетније савладавање градива се одвија од 19. до 25. године живота, и тада се ваља потрудити и жртвовати. Зато је важно да професори играју стални „прессинг“. Захваљујем Вам на овој паралели, али не постоји тренутак када ви као наставник мењате метод и технику наставе, то, просто, иде спонтано. Можда су кључну улогу у томе одиграли моји преци, јер сам породично везан, у континуитету, за професију учитеља од краја XИX века.
Колико је тачна ваша теорема да ако добијеш сто лајкова за пола сата, онда нико ништа не учи?
Нимало. То је била, заправо, моја подршка студентима усред тешког јунског рока током једне ноћи када су, очигледно, сви били над књигом и ишчекивали повод да направе малу паузу. Хоћу да кажем да потпуно разумем њихове кратке излете на ФБ док уче.
Студенти кажу да ви врло често користите примере из живота док их учите таквој науци као што је економија. Па рецимо, памти се ваш пример из деведесетих да у аутобусу ако може да стане Н математика, онда може и Н+1.
Трудим се да свака моја опаска, духовита или не, има везе са градивом које прелазимо, како бих дао више мотива и добрих примера да се тешке и монотоне ствари боље разумеју и запамте.
Верујете ли у вечите студенте, тј. да тим људима јесте требало пружити шансу? Мислим, рекли сте „Дужина студирања неког студента пропорционална је срећи његових родитеља када коначно дипломира.“
Морамо имати разумевања за све. Нисмо сви једнаки и једнако ефикасни. Свако има своје разлоге за кашњења и свој ритам. Зато су потребни и разни стимуланси, „штап и шаргарепа“ и сл, као и бескрајно стрпљење професора. Морамо, пак, разумети и нестрпљење и бес родитеља. Ваља тренирати, понекад, и строгоћу, ако ће уродити плодом, али нисам присталица „спартанског приступа“.
Покушавајући да објасните негативне бројеве рекли сте да је „Лош пример за негативне бројеве: У аутобусу има 4 путника, ушло је још 3, а затим изашло 9. Колико је путника у аутобусу? Саветујем студентима да као будући родитељи својој деци наводе пример са новцем, позајмице и дуговања, јер ће деца из таквог примера боље разумети негативне бројеве.“ Али, немогуће да живимо у оквиру онога чиме располажемо. Како уштедети, рецимо?
Време је опште економске кризе која се прелама преко леђа свих слојева становништва. О штедњи је тешко говорити, али о малој личној инвестицији није. Треба улагати у себе. Свако ново знање је добродошло. Чак је, са интернетом, то знање постало широко доступно. Стално (само)усавршавање је императив данашњег времена.
Како бисте описали стање у друштву, стање у којем су млади, и стање у образовању. Може ли се то урадити на егзактнан начин? Како препознати квалитетно образовање?
Данас је то тешко, и то не само у Србији, јер се образовање углавном третира као роба, па се чак и рекламира. Можда би био добар критеријум да око онога што се у образовању пуно рекламира будемо посебно опрезни. Образовање је леп пример области у коју би држава морала више да се умеша, што контролом, што финансијском подршком. Уназад годинама направљени су, управо од државе, тешко поправљиви пропусти. Неконтролисано су ницале високошколске институције које дају само лажне дипломе, и те дипломе су постале сада наша највећа препрека економском и демократском развоју. Нема довољно компетентних људи, вршена је дуго времена негативна селекција, а пропаганда да су све дипломе једнаке довела је и до одласка квалитетно школованог кадра из земље. Истрајно се радило на промени система вредности и тренутно смо друштво без идеологије и без јасне перспективе.
Да ли је „одлив мозгова“ тако велики проблем за Србију?
То је, мислим, тренутно наш највећи проблем и његово решење представља главни предуслов стабилног привредног раста. Што пре то схватимо, то боље по нас. На жалост, решавање овог проблема није политички привлачно, јер би његово чак и експресно решење почело да даје видљиве резултате тек након 10-15 година.
Шта не штима у нашем систему образовања? А шта ваља? Имамо ли право да се још дичимо оним да смо свестрани и много широки? Посебно у економским наукама, кад смо у земљи која је у економском колапсу?
Системски посматрано, најслабија карика у ланцу образовања код нас је свакако део од В до ВИИИ разреда. Постоје врло респектабилне средње школе, које, на жалост, функционишу тако захваљујући ентузијазму појединих професора, као што постоје и добри универзитети, међу којима бих издвојио оне са најдужом традицијом. Широко образовање је неопходно за овако мало тржиште рада. А што се тиче одговорности економиста за економски колапс, добро знамо да су све полуге које утичу на економска кретања у рукама политичара.
А шта кажете да ли је истинита она градација лаж, бесрамна лаж и статистика?
То је духовита опаска која показује колико је статистика била злоупотребљавана, пре свега у политичке сврхе. Ипак, ваља нагласити да статистичка методологија нема алтернативу за већину научних истраживања и да представља најдрагоценије оруђе у њима.
Ви преводите са руског и грчког језика, је ли то реално? Кад сте стигли све то да обавите?
И то је део мог самообразовања, а онда та нека сазнања пожелите да поделите са околином, јер сматрате да је то корисно.
Поплаве 2014. године, и дани жалости, одложили су извођење Ваше представе „Докази и оповргавања“ у оквиру манифестација „Мај месец математике“. О чему се ту ради?
То је био један интересантан пројекат који сам реализовао са групом својих десетак сјајних студената. Радили смо на адаптацији једне идеје Имре Лакатоша, бившег професора методологије на Лондон Сцхоол оф Ецономицс. То је била демонстрација прављења једног успешног часа у околностима када је учитељ дошао на час неприпремљен, па онда ђаци преузимају ствар у своје руке. Било је ту и елемената мјузикла, са пуно духа мојих студената утканог у дијалоге.
Добро, али шта ћемо с оним просечним студентима, о њима нико не води рачуна?
Мислим да сваки студент има у себи успаваног натпросечног студента, и треба тог натпросечног да пробудимо. Често сањам један надреалан сан како студентима стављам неки левак на теме да бих им улио знање, а они се копрцају и бране. Кад се пробудим схватам да та слика није много далеко од стварности.
Математика је основа Вашег образовања и рада. Али, колико је она заиста повезана са реалим животом?
Ово је кључно питање за разумевање савременог образовања. Ми сада школујемо људе, између осталог, и за неке професије које ће постојати кроз 10-20 година а о којима још ништа не знамо, и важно је да наше ђаке наоружамо такозваним преносивим знањима. У математици није важно меморисати скупове чињеница (теорема), већ знати пружити аргументацију (доказ) за њих. Није важна Питагорина теорема, колико је важан њен доказ! Тај доказ нам је добар путоказ да сутра аргументујемо нешто друго нимало слично Питагориној теореми. Дакле, математика је основа за један исправан начин расуђивања, а не за пуко рачунање и непосредну примену.
Недавно је чувени Стивен Хокинг поновио тврдњу да ће вештачка интелигенција уништити човечанство. Верујете ли у то из угла математичара?
Непосредно не, али метафорично да. То је управо везано и за претходно питање. Пуко рачунање и непосредну примену математике можемо препустити машини, али ако јој препустимо и расуђивање, бојим се да ћемо као друштво ненадокнадиво назадовати. То је слично и када некритички користимо тзв. нове технологије у настави. Не може предавач на једном часу да користи више од десетак слајдова, и слајдови не могу заменити уџбенике. Не постоји брз начин да се пренесе знање; то је један спор и поступан процес.
Роби Вилијамс је у Друштву мртвих песника поручио деци да „ухвате дан“. Шта им ви поручујете?
Хватај знање и дању и ноћу, и никада га не избегавај!
Добро, умете и да будете џентлмен па да за 8. март поделите цвеће студенткињама. Јесте ли некад наишли на неразумевање ваших добронамерних гестова?
Неразумевање је много чешће (и жешће) него што можете замислити. Једноставно, не осврћем се на то, већ само помислим „Боже, опрости им, они то нису разумели.“
Професорка Рајна Драгићевић са Филолошког факултета пре неколико година је побудила јавност својим мотивационим говором дипломцима. Кад бисте ви писали такав говор, шта бисте поручили новој армији економиста?
Ту би свакако нашао место апел да никада не престану да уче, делећи то знање са другима, и да се никада не огреше о своју професију. Такође бих им предочио једну формулу слободе преузету из мог превода Казандзакиса: „Ничем се не надам. Ничег се не бојим. Слободан сам.“
Постоји ли математичка формула за све, па и за срећан живот? Или постоји ли математичка формула која би решила многе проблеме ове земље?
Наравно да постоје формуле и за срећан живот, и за решење наших проблема, али оне нису математичке. Када не би постојале, било би бесмислено наставити живети, а посебно живети овде.
По свим статистикама, Србија ће једног дана успети у фудбалу. Може ли да се израчуна када би то било?
Наравно да не, али ако довољно дуго буде постојала Србија и довољно дуго буду одржавана првенства у фудбалу, онда ће се то свакако десити. То је исто као истинитост твђења да број пи у себи сигурно крије и кодира целокупног Шекспировог Хамлета, али то не можемо да лоцирамо.
Разговарала Зорица Марковић
Извор : nedeljnik.