O priznajmo to već jednom zasvagda – sve smo se mi bar jednom stigle do te stanice „nema nazad-nema napred, beskrajno sam iscrpljena!“ Za mene je to izgledalo ovako: sedela sam na kauču u dnevnoj sobi, mehanički listala Instagram i zurila u objave drugih mama, ONIH mama koje se OČIGLEDNO mnogo bolje snalaze od mene.
Bol u leđima me je mučio danima od pogrbljenog držanja, ali jednostavno nisam mogla da se pomaknem. Iz hodnika se čuo dobro poznat, bojažljiv glasić: „Mama, ne mogu da zaspim…“
Sve što sam uspela da joj kažem bile su reči: „U redu, dušo.“ Tri malene reči za koje sam jedva smogla snage. Nema ponuđenih rešenja, nema reči utehe. Jer mi je ponestalo rešenja, ponestalo reči.
Suprug me je pogledao sa oprezom i tiho upitao: „Dušo, jesi li dobro? Je l’ sve u redu?“
Trebalo mi je da razmislim o tome što me pita. Protrčala sam kroz sav taj psihički teret koi nosim i shvatila: uvek brinem, uvek sam pod stresom, uvek se osećam krivom zbog nečega.
Razmišljala sam o tome kako mnoge žene koje poznajem odgovaraju na to pitanje. Zar ne kažemo sve ono čuveno: „Sve je u redu. Sjajno sam! Kako si ti?“, i to malo glasnije ne bi li zvučalo uverljivije? A zapravo, pravi odgovori koje dajemo kada smatramo da je u redu biti ranjiv su:
Jedva izdržavam.
Iscrpljena sam.
Ne znam ni sama kako sam.
Ali ne treba da se žalim. Ja sam zapravo srećna na mnogo načina. Volim da budem majka. Volim svoj život. Dakle, umesto da sve to izložim, umesto da se pozabavim „ranjivim delovima“, jednostavno sam odgovorila svom mužu: „Dobro sam, dušo. Danas je bilo jednostavno… teško.”
„U redu, hajde da nađemo vremena ovog vikenda da uradiš nešto za sebe. Da budeš sama nekoliko sati. Može?“ – kao i uvek, divan je i trudi se koliko god može da mi pomogne da živim svoj sklad.
Ali istina je da briga o sebi nije dovoljna. I vreme je da prestanemo da pričamo mamama da će jednostavan „čin brige o sebi“ poništiti godine preplavljenosti. To je ona preplavljenost koju izaziva kultura življenja u kojoj je izvesno da ćemo u nekom trenutku sagoreti.
Budimo iskreni, ne postoji ta penušava kupka koja će utišati stalno zujanje anksioznosti. Ne postoji vikend s drugaricama koji će poništiti izolaciju svake novopečene mame.
Ne postoji dremka koja će oživeti našu energiju da je „ulijemo“ u balansiranje karijere i majčinstva. Ne postoji čaša vina koja će ublažiti nagomilavanje svih bolesti zbog kojih „nismo imali vremena da posetimo lekara“.
Mame su sagorele, a naše društvo treba da počne da brine. To isto društvo koje traži od vas da se negujete u okruženju koje vas ne neguje.
Dakle, draga mama, molim te, čuj me: Ti ne zamišljaš svoju sagorelost i to nije tvoja krivica.
Sagorela si, jer od onog trenutka kad si objavila da si trudna ili da planirate da usvojite dete – sa svih strana si bombardovana neželjenim savetima i pričama o tome koliko će grozno biti vaše predstojeće iskustvo.
Sagorela si, jer si morala da se vratiš na posao pre nego što si bila spremna, a onda se i istovremeno stidela što nisi dovoljno dugo dojila svoju bebu.
Sagorela si, jer osećaš da moraš stalno da opravdavaš svoju odluku da napustiš posao, uzmeš bolovanje ili slobodan dan.
Sagorela si, jer za ručak jedeš ostatke detetovog obroka i korice sendviča.
Sagorela si, jer stalno žongliraš sa pritiskom provodiš li dovoljno vremena prisutna sa svojim detetom i sa pritiskom da ti dom uvek bude uredan i čist.
Sagorela si, jer nakon celodnevne brige o svojim mališanima osećaš kao da treba da budeš (više) sveža, seksi i dostupna svom partneru.
Sagorela si, jer ne prođe dan da se ne opomeneš što još nisi izgubila kilograme posle porođaja. Što si izgubila svoje „savršeno telo“.
Sagorela si, jer stalno čitaš i slušaš nove savete o„najboljem“ načinu da odgajaš svoje dete – i balansiraš to sa kontradiktornim načinima na koje ti porodica govori da to radiš.
Sagorela si, jer znaš da dete ne bi trebalo da gleda još jedan crtać na TV-u, ali jednostavno ne znaš kako da se večera dogodi bez toga.
Sagorela si, jer ti nedostaju prijatelji.
Sagorela si, jer si toliko dugo točila ljubav i brigu iz svoje šolje za druge, da si zaboravila da je uspraviš i sačuvaš nešto za sebe.
Rekla sam to već, i ponoviću: Mama, ne radiš ništa pogrešno. Samo je teško, i to je to. Tvoje sagorevanje nije tvoja krivica.
Sada su neki od odgovora na ove probleme očigledni, ali većina nije. Zato što to nisu problemi koje su mame stvorile. To su manifestacije kulturnih nedostataka koje svaku majku bole. Iako to nije ispravno ili pošteno, na nama je da ih popravimo, jer izgleda da niko drugi neće.
Dakle, nije stvar u penušavoj kupki ili ispijanju čaše vina uveče. Reč je o ranjivosti.
Istupiti i reći: odbijam da prihvatim pojam savršene majke ili savršene žene. Ja sam autentična. Iskrena sam.
„Ranjivost je u tome da se pojaviš i budeš viđen. Teško je to učiniti kada smo preplašeni onim što bi ljudi mogli da vide ili pomisle. Kada smo podstaknuti strahom od onoga što drugi ljudi misle ili onim gremlinom koji nam stalno šapuće „Nisi dovoljno dobar“ na uvo, teško je istupiti. Na kraju ispada da se borimo da pokažemo svoju vrednost umesto da je živimo i pokažemo .“– Brena Braun
Ali mama, šta ako pokažeš da si vredna i dostojna? Čak i ako ti je kuća neuredna. Čak i kada tvoje dete ima tantrume usred supermarkea. Čak i kad se čini da se sve raspada.
Kako da usred haosa i nereda izjaviš da vrediš?
Tako što ćeš reći ne.
Tako što ćeš potražiti pomoć.
Ili tako što ćeš reći šta ti je potrebno, a da se ne izvinjavaš zbog toga.
I tako što ćeš ostaviti prostor za druge majke da učine isto.
Možda ćete ignorisati u početku. Možda ćeš dobiti neki oštar pogled. Ali time što smo ranjive i izlažemo svoju priču i podržavamo druge majke da učine isto i osete da su vredne – poboljšavamo svet.
Znamo, biti ranjiv je neverovatno neprijatno. Dobra vest: niko na ovoj planeti nije hrabriji od majke. Zato, spusti gard, mama. Ne, neće biti lako, nimalo. Ali tvoja hrabrost će inspirisati drugu mamu i pre nego što shvatiš: imaćemo kulturnu promenu u našim rukama. A onda, zaista možemo uživati u toj penušavoj kupki na kraju dana.
Uredila: Srbijanka Stanković
