Mеђувршњачко злостављање и малтретирање нажалост је свакодневица у већини школа, а многи учитељи и професори тога нису свесни јер злостављана деца скривају своје проблеме.
Понекад деца тако добро скривају све невоље и малтретирање кроз које пролазе у школи па је учитељима или професорима тешко да уопште примете да постоји проблем који се мора што пре решити.
Управо је тога свесна учитељица којој је књижевница Гленон Мелтон посветила колумну. У њој је описала сусрет с једном од учитељица свог сина која јој је током разговора признала да сваке недеље покушава да препозна злостављане ученике у својој учионици.
„Селе смо на пар минута и причале о томе како је подучавање деце света дужност и одговорност. Сложиле смо се да математика и читање нису најважније ствари које се уче у учионицама. Онда ми је испричала ово.
Сваког петка замоли своје ученике да изваде комад папира и на њега напишу имена четверо деце с којом би волели да седе следеће недеље. Ученици су свесни да њихови захтеви могу и не морају бити испуњени. Такође морају да издвоје једног ученика који је те недеље био изузетан пример свима.
„Сваки учитељ и професор зна да се злостављање најчешће догађа изван њиховог видокруга и да су злостављана деца превише престрашена да би се некоме поверила.“
Сваког петка, након што ученици оду својим кућама, она разврстава те папириће испред себе и проучава их.
С ким нико не жели да седи?
Прочитајте и: Вршњачко насиље оставља последице за цео живот
Ко не може да напише ниједну особу с којом би желео да седи?
Кога нико не примећује?
Ко је прошле недеље имао милион пријатеља, а ове недеље ниједног?
Као мајка, мислим да је ово најбриљантнија стратегија с којом сам се икада сусрела. Сваки учитељ и професор зна да се злостављање најчешће догађа изван њиховог видокруга и да су злостављана деца превише престрашена да би се некоме поверила. Али истина излази на видело на оним малим приватним комадићима папира, написала је Гленон.
Учитељица потом проналази начине да децу која су изопшена интегрише у друштво. Гленон ју је упитала колико се дуго користи овом методом, а она јој је одговорила: ‘Од пуцњаве у школи „Columbine”.’
Прочитајте и: Заборављени час одељењског старешине
Споменута трагедија догодила се 1999. године у САД-у. Тог су дана Ерик Харис и Дyлан Клеболд, ученици те школе, убили 12 школских колега, једног професора и ранили 24 особе, а након пуцњаве починили су самоубиство. Ерик и Дyлан годинама су били мета вршњачког малтретирања.
Ова бриљантна жена схватила је на том примеру да насиље започиње због изопшености. Свако спољно насиље започиње с унутрашњом усамљености. Гледала је ту трагедију и знала да ће деца коју су непримећена могу једном прибећи томе да их примете по сваку цену. Одлучила је борити се против насиља на време и често, у околини која јој је надохват руке. То што она ради спашава животе. Уверена сам у то. Она проналази проблем, прекида изопштеност и усамљеној деци пружа помоћ која им је потребна, закључује Гленон.
Извор: zadovoljna.dnevnik.hr