Утицај мајке на психички развој детета једна је од најзначајнијих и, можда, најексплоатисанијих тема у психологији. Квалитет емоционалне везе мајка – дете, каже теорија, одређује каснији однос особе према себи и свету око себе.
Који је доминантни квалитет ове дијаде у нашој традиционално презаштићујућој средини, да ли се тип везе преноси са генерације на генерацију, каква је улога оца у свему томе?
Очекивање да постоји веза између начина на који смо одгојени и начина на који одгајамо властиту децу у начелу је потврђено. Прецизније, постоји слагање у опажању васпитних стилова родитеља баке и мајке и то по категоријама: одбацивања, емоционалног прихватања, презаштићивања и недоследности.
Такође, квалитет актуелне дијаде мајка – трогодишње дете повезан је са мајчиним доживљајем васпитног стила њене мајке. Дакле, мајке које се о васпитним стиловима својих мајки изјашњавају као о емоционално прихватајућим, углавном подижу своју децу са пуно разумевања и топлине, обезбеђујући им сигурну базу за даљи раст и развој. Срећом, ово је најчешћи тип афективне везе и у нашој средини. Оно што је некада био феномен везан за децу која расту без мајки, у домовима, данас се среће и тамо где је мајка физички присутна, жива и здрава! Најчешће, ово су хладне, дистанциране мајке, хладни и беспрекорно сређени домови, акценат је на дисциплини и хигијени (ред и рад)… Ове мајке најчешће носе доживљај одбачености из сопственог детињства и о њему саопштавају у сличним категоријама.
На крају, мајке које се о својим мајкама изјашњавају као о презаштићујућим, па и недоследним, нешто од доживљеног преносе у интеракцију са дететом. Нервозне и несигурне, још увек претерано укључене у примарну породицу (врло често и живе у заједничким домаћинствима) у контакту са дететом као да стално имају лош „тајминг“. Хране га, пресвлаче, обувају, носе, спутавају иницијативу и ентузијазам детета. Редовно су превише нервозне да реагују кад је детету потребна похвала, поткрепљење у виду загрљаја или осмеха. Деца у потрази за мајком, играју и ову игру: постају болешљива, трапава, несигурна, емоционално везана.
Све у свему, први утисци аутора истраживања (пре статистичке обраде података) кажу да је најзаступљенији сигурни, прихватајући тип везе између мајке и детета, али и упозоравају да феномен „брижне“ мајке, који је у нашој култури фаворизован, даје несигурну, емоционално зависну децу, која уместо у самостални раст и развој, енергију улажу у стратегије „обезбеђивања“ мајчине пажње.
Аутор: др Ана Ђорђевић
Извор: stetoskop.info