Po nekim procenama, 60% dece u Srbiji ima neki problem u razvoju govora, a to je čak osam puta više nego pre 50 godina.
O tome zbog čega je to tako, kolika je uloga dude varalice, izloženosti ekranima ili nekih drugih faktora u nastanku problema u razvoju govora, pisalo se i govorilo mnogo u poslednje vreme. Roditelji koji žele da se informišu o tome koliko preterana izloženost ekranima može doprineti kasnom progovaranju – to mogu na svakom koraku.
Ipak, sistemsko rešenje u vidu edukacije ne postoji. Isto tako, povećanje broje dece kojoj je potrebna stručna podrška nije pratilo i povećanje broja logopeda, defektologa, stručnih saradnika u školama i domovima zdravlja, pa su roditelji koji uoče problem često primorani da plaćaju tretmane kako bi deca na vreme i u adekvatnom obimu dobila stručnu pomoć.
Iz Ministarstva prosvete kažu nam da podrška govorno-jezičkom razvoju dece nije isključivo u njihovoj nadležnosti, već je i u nadležnosti sistema zdravstvene zaštite koji u svojim ustanovama imaju zaposlene logopede.
„Posao stručnog saradnika – logopeda u predškolskim ustanovama i osnovnim školama ogleda se u brojnim aktivnostima, poput planiranja akcija kojima se kreira podsticajna govorno-jezička sredina za učenje; davanja stručnih predloga, planiranja nabavke specifičnih materijala i didaktičkih sredstava; pružanja stručne podrške vaspitačima i nastavnicima za integrisanje postupaka korekcije govorno-jezičkih smetnji; preventivno – korektivni rad i vežbe logomotorike integrisane u situaciono učenje dece u vaspitnoj grupi; podrška vaspitačima i nastavnicima na prepoznavanju odstupanja u govorno-jezičkom razvoju dece i učenika, posebno na ranom uzrastu, ali i mnogim drugim“ – objašnjavaju nam iz Ministarstva prosvete.
Kada je reč o angažovanju logopeda u predškolskim ustanovama, gde su oni zapravo i najpotrebniji, lokalne samouprave kao osnivači predškolskih ustanova finansiraju odnosno raspisuju konkurse za stručne saradnike – logopede, izuzev za one koji su angažovani u pripremnom predškolskom programu.
Međutim, kada je reč o predškolskim ustanovama za koje je očigledno da „vape“ za stručnom podrškom logopeda i defektologa, Pravilnikom je propisano da je za angažovanje psihologa ili pedagoga potrebno da vrtić ima između 24 i 48 vaspitnih grupa. Tek one predškolske ustanove koje imaju više od 48 vaspitnih grupa mogu angažovati, u skladu sa potrebama, stručnog saradnika drugog profila (logopeda ili defektologa prim. aut.).
Vrtiću koji ima, primera radi 40 vaspitnih grupa i prosečno 20 dece u grupi, svakodnevno pohađa 800 mališana. Ako verujemo statistikama da njih 60% treba podršku logopeda/defektologa, to je onda skoro 500 dece koja je u vrtiću neće dobiti.
A ako vrtić ima 50 grupa, odnosno 1.000 dece, jedan logoped ili defektolog moraće da, statistički gledano, radi sa njih 600.
Na pitanje da li će se ovo promeniti i da li se planira zapošljavanje većeg broja stručnih saradnika koji bi pomogli deci sa problemima u razvoju govora, nismo dobili odgovor. S druge strane, u domovima zdravlja koji takođe zapošljavaju logopede i defektologe, u većim gradovima je teško, gotovo nemoguće dobiti adekvatan obim podrške za svu decu kojoj je ona potrebna. Primera radi, u Domu zdravlja Voždovac u Beogradu zaposleno je dva logopeda, nadležna za teritoriju čitave opštine koja, prema popisu iz 2019. godine, broji blizu 13.000 mališana predškolskog uzrasta.
Ovo praktično znači da jedan logoped treba da isprati govorno-jezički razvoj blizu 4000 mališana, kojima je potrebna manja ili veća podrška.
Problem u manjim mestima, pored nedostatka logopeda, je i to što su roditelji prinuđeni da plaćaju i velike troškove puta za odlazak na terapije jer u manjim mestima stručnih saradnika nema ni u domovima zdravlja, ni u vrtićima.
Napišite odgovor