Дечији мозак данас обилује бројним, различитим подацима, они су као мали компјутери, али не умеју те информације правилно да испоље, вербална комуникација, тачније говор, им је на минимуму, као и пажња и концентрација, које су катастрофалне, каже за Нову Нада Станков, школски психолог. Тестови за упис у први разред “типа један” нису мењани последњих 29 година, док се београдска ревизија Бине-Симонове скале дуже од три деценије користи при упису у школу. Међутим, будући прваци су се променили, а њихови резултати показују да су далеко информисанији у односу на претходне генерације, али да им је говор недовољно развијен, као и графо-моторика, а присутно је и потпуно одсуство пажње и концентрације.
Будући прваци, чини се да имају све информације које су им потребне у њиховом узрасту, и више од тога, али немају способност комуникације, ни комбинаторике.
“Нажалост, сви одговори које малишани добијају у данашњем свету, су у готовом облику, код њих не постоји трагање за решењем, путем читања књига, разговора са родитељима или гледањем образовних емисија, што су деца некада радила. Такође, већина деце не добија одговоре од својих родитеља, јер они су стално заузети. Целокупна људска популација се променила са технолошком ером, па су тако и прваци, што је очекивано. Ипак, када би рад са децом код куће, био као некада, све би било много боље и здравије. Деца кад дођу кући више не разговарају са родитељима, од њих не добијају одговоре, већ искључиво од трећег лица, а то су медији, игрице, а највише интернет. Тако се њихова способност вербалне комуникације, односно говора смањује и деца у социјалном смислу заостају, док им је глава препуна разних информација, које смо ми добијали тек у каснијем узрасту” објашњава Станков.
Готове информације и одговори на дечија питања која проналазе на интернету и телевизији, не дају њиховим умовима прилику да истражују, да се мало намуче, да кроз разговор са родитељима, али и са другарима у парку, нешто сазнају.
“Такође, велики проблем су играчке. Деца их данас имају превише. То им ремети концентрацију. Родитељи компензују то што не проводе време са децом, тиме што им купују играчке, уместо да са њима бар 20 минута дневно праве фигуре од пластелина, картона, да слажу пазле и помажу деци да развијају свој ум, а не само да га пуне информацијама, које не разумеју и не знају шта ће са њима. Будући прваци имају говорне сметње јер не разговарају ни међусобно, ни са родитељима” наглашава школски психолог.
Највећи проблем, који је установљен на тестирањима, је пажња, која код шестогодишњака и седмогодишњака у потпуности изостаје.
“Пажња им је расута, а графомоторика им је такође доста слабија у односу на претходне генерације, због коришћења мобилних телефона. Такозвана фина моторика, опозиција палца и рад са шаком, манипулација прстима код њих је слабо развијена. То је зато што се у нижем старосном добу деца више не играју са боцкалицама, нити са ситним коцкицама, као што су раније, па су тако вежбали рад палца и прстију. Постоје и даље породице које су високо едукативно подстицајне, али их је јако мало. Највише је оних у којима родитељи само мисле како да финансијски обезбеде децу или је каријера на првом месту. У таквим кућама нема убачених садржаја, односно дете се само сналази кад га нешто интересује, родитељи немају велику улогу у васпитању, а ни у образовању. Многи са децом комуницирају касно увече кад дођу са посла и то гледајући их преко екрана телефона или компјутера. Када питамо дете, на пример: Шта значи љубав? Одговара: То је кад те мама воли. Међутим не умеју да опишу љубав, да кажу да је то лепо осећање, да љубави дају неку боју и томе слично. Ту се погубе, јер сложено размишљање за њих је немогуће. У логичким операцијама заостају, јер нису навикли да комбинују, испробавају, експериментишу, да сумњају, истражују и то је тужно” закључује Станков.
Нема више деце напољу, слободно време значи – игрице
Деца су и даље деца, а технологија их не може учинити старијима и озбиљнијима, нити треба.
“Неки тврде да су деца емотивно незрела, али не бих се са тим сложила. Можда су ‘бебастији’ сад у првом разреду, него што су то биле раније генерације. Ипак свако дете је што се тиче емоција, прича за себе. Они у претшколском узрасту науче да улазе у конфликте, уче се социјализацији, али све мање тога има напољу, у парку, без надзора васпитачице и учитељице. Све је мање деце напољу, на игралиштима, ретко возе бицикле, не играју се довољно са лоптом, усмерени су на телефоне, телевизију и игрице, што може бити јако велики проблем у будућности. Изгубиће потпуно могућност вербалне комуникације, неће умети да склопе простопроширену реченицу, јер само ћуте и куцкају. Родитељи, као и просветни радници, васпитачи, морају нешто предузети, јер ће стање постати алармантно” упозорава психолог Станков.
Извор: Нова