Завршени су матурски испити и после објављених резултата, министар просвете је изјавио следеће:
„Упркос тешким околностима које је нашем друштву и држави наметнула обојена револуција, остварени резултати завршног испита показују континуитет у знању и одређени напредак. Није пала мотивација да се настави са школовањем и ученици су показали спремност да уче и у условима у којима су чак и многи професори пропагирали да се не учи.“
Ова изјава је понижавајућа за сваког наставника. Нетачна и изречена са крајњим презиром према струци коју исти министар треба да заступа. Уместо карактера објективне анализе, проговорила је сленгом политичког памфлета.
Зато, хајде да ову изјаву уподобимо са стварношћу.
Протекла школска година је почела штрајковима. Просвета је тражила да се испуне одредбе уговора који је потписан пре годину дана. Одговор је био да пара нема, да су наставници незахвални, да су обесни и не схватају тренутак у ком живе. Упоређивани су са осталим радним светом, указивано је колико мало раде и за то, ипак, примају сасвим пристојне плате. Позивани су на стрпљење и патриотизам. На овај начин посвађани су са свима, постали су највећа кочница у друштвеном систему и место где свако може да истресе нагомилани јад у нади да ће тако спасити бар своје дете ако себе већ не може. Све проблеме у школи заменио је дигитрон који обрачунава проценте и радне сате. Тај дигитрон је министарство спремно делило свима, ишао је из руке у руку, изазивао бес и неверицу, подизао прашину, а она је полако лепила ране вршњачког насиља, лоших планова и програма, поклоњених оцена, недостатка кадрова, празних учионица на катедрама за просвету.
Натезање између Министарства просвете и просветних синдиката је трајало месецима. А онда је на све пала надстрешница и покренула лавину незадовољства. Из гомиле бетонског шута, као из Пандорине кутије, ослободиле су се све неправде. Народ је прокључао. Студенти су изашли на улице, са њима и наставници, почео је протест.
Неколико месеци основне и средње школе су, заједно са универзитетом, тражиле одговорност за корупцију и батину која је омогућује, а за то су узвратно добили етикету издајника, нерадника, показан им је крвави средњи прст, штампан је по дечијим игралиштима, спортским теренима. Родитељи су хушкани против професора, цела јавност против образовања. Истицано је како наставници укидају право деце на образовање, доводе у питање њихову будућност, а све са потребом да се главни мотив побуне у друштву стави у други план и заборави.
Дакле, није ова побуна школа и студената обојена револуција, већ гола борба за право, правду и добар образовни систем. Јер наша школа је одавно престала да буде подстицајна. Будућност наше деце није само у рукама наставника, већ у систему који им омаловажава знање, тера их у стадо послушника и разгони их из земље по иностранствима која знају колико је образован човек вредан. На то наставници указују већ годинама.
С пролећа су из ове побуне изашли просветни синдикати. Потписали су нешто чиме су издали већину својих колега којима су затим умањене плате, па су своју зараду добијали солидарно, на казану, од оних који се слажу са циљевима борбе, али их мрзи да се арче по улици. Мало по мало, власт је сломила основне и средње школе, принудила их да се врате у учионице и понашају као да се ништа не дешава. Наложено је да се уради надокнада часова. Урађена је баш онако како је и наложена, бесмислено и жмурећи. Часови су уписани, градиво сажето, деца су добила оцене, биле су матурске прославе, исполагани матурски и завршни испити. Наоко и на папиру, све је у реду. Основци ће се уписати у средње школе, а матуранти још увек висе о вољи власти.
Наставници су се вратили за катедру. Ђаци су завршили разреде. Али не због тога што су услови за школовање и живот измењени, не због општедруштвеног увиђања колико је образовање битно и нужно, не због коначне утврде да је знање најјачи ресурс који поседујемо, већ због глади и угрожене егзистенције.
Резултати на завршним испитима су добри, каже министар, упркос томе што су наставници пропагирали да се не учи. Он заборавља да је резултат на завршном испиту слика акумулираног знања, стеченог у осмогодишњем процесу. Не спрема се испит пар месеци пред тестирање. Наше школе још увек нису достигле дно приватних универзитета где увече прочиташ, а ујутру заблисташ. А има оних који се и за то залажу. Желе да нас замене тржишним образовањем.
Резултати завршног испита су резултат рада наставника, ђака и њихових родитеља кроз осам година, где су од стране истих тих наставника, које називају нерадницима, мотивисани да уче. Од вртића им се говори о значају образовања. Предочавају се све предности које учен човек има. Траже се начини да свако дете напредује што више. Према томе, министар је једном реченицом понизио сав труд хиљада људи укључених у образовни процес.
Не, нису наша деца добро урадила своје тестове упркос свему. Наша деца су урадила јер их је неко учио, радио са њима, слушао их, мотрио и штитио. Наша деца имају и родитеље и наставнике, који, упркос свему, верују како ће доћи дан када ће сви одговорни за друштвени суноврат одговарати за своја недела, верују да ће сванути свест о томе како је образовање битно, чезну за моментом када неће стрепети за сигурност своје деце, моле се за то да им деца не иду напоље по парче достојанственог живота, желе да гледају унуке уживо, а не преко вибер порука.
Хајде да се више не играмо глувих телефона. Не замењујмо тезе. Не губимо фокус. Нису наставници криви за пропаст у друштву. Они су одговор и реакција. Као и студенти, њихови професори, научници, уметници, читав интелектуални свет. Сви су стали да траже исто. Не можете их прогласити за непотребне и неупотребљиве. Не можете их лагати и прописивати им психијатријске дијагнозе јер пуку којим жалите да владате није могуће објаснити узроке који једног ректора доводе на чело протестне колоне, па га проглашавате мање вредним од мануелног извођача. Није цивилизовано. Точак заиста покреће снага руку, али неко мора да га смисли.
Aуторка је професор српског језика и књижевности из Шапца