Приче

„Тата, је л’ корупција психичка болест?“

У фиоци од стола нашла сам писмо из 1998: „Хвала што си ме волела кад је било тешко волети ме.“ Села сам на под и заплакала

Мама се тог јутра плачним гласом жалила комшиници како “није ни хтела да роди друго, а он навалио“. То ”друго” што није хтела била сам, наравно, ЈА.

Летовања 70-их и 80-их – без Инстаграма, клима уређаја и пице без глутена

”Рођа купује сину за 18. рођендан ауто?! Штоно рекла моја баба, овај свет мора да пропадне…”

Како је једна девојчица остала без своје мале среће. И НИЈЕДНА велика није је могла заменити

Ово је прича о Душици. Прича са срећним крајем. Све остале приче које знам о Ромима нису такве

Маки се родила у граду где није било зиме. Памти само топлину, мамине ведре хаљине, смех комшиница. А онда рез.

Две ДИВНЕ приче о људскости које доказују – као друштво се јесмо ПРОМЕНИЛИ

Тању сам познавала од малена. Мајка јој је била неука жена, домаћица. Једном су дошле код нас, да се склоне. “Само ћемо мало“, рекла је мајка. “Док ракија не излапи из њега…“

Момо Капор: ”Откако знам за себе, увек сам живео у најгорим временима, никад у најбољим”

Један учитељ замолио је ученике да на лист папира напишу имена свих особа које не подносе. Сутрадан су у школу морали да донесу – парадајз

Нема, не може, видећемо, биће… то је био почетак свих реченица којих се Ивана тако јасно сећа

Сандра је била школски пример детета коме су сва врата била отворена. Девојке пред којом је била светла будућност. Али депресија, депресија вам је једна лажљива поганштина…