Лични став

У једној школи спровели су тест – учитељи су на почетку године свим ђацима из свих предмета дали петице, на КРЕДИТ

Деца, пројекат који МОРА да успе. Јер смо заборавили зашто смо их створили

Мора ли се на рођендан позвати ЦЕЛО одељење?

40 ствари које можеш са 40 (или зашто се не бих вратила у двадесете ни да ми плате)

„Јесмо ли ми сви стварно једнаки међу собом, или се сада и по боравишту разликујемо?“

Шта све један дечак данас МОРА? И питамо ли се по коју цену?

„Колико кошта седам и по квадрата мог живота у овом граду?“

„Лоши наставници су припрема за живот. Као горак лек. Као шамар у стању шока“

Сећам се, имала сам девет година. И крала сам мами жваке из торбе. Морала сам да их носим једној Ивони

Ево, већ 30 година се питам – зашто наставници ЋУТЕ? Зашто са стидом гледају деци у очи?

Данка, Данице, звездице. Чувај нас.

Не могу да ћутим. Нећу. Јер ја сам професор. Остављен ми је завет да МИСЛИМ својом главом

Често ми кажу „благо теби, какво дете имаш“! Знам ја какво дете имам. И нисам га добила на лутрији!

„Да је ишта ваљала, родила би мушко“