Лични став

Срамота звана „водим дете код психолога“

У јуну смо школу оставили у модрицама. Изубијана од неке деце, неких родитеља, од неразумевања где је тој школи место у друштву, чему она уопште служи

У току су Олимпијске игре. А док неке олимпијце пратимо, за њих навијамо, дочекујемо, друге брзо заборављамо…

Црно-бела опрема за физичко – савршен приказ СУШТИНЕ проблема нашег образовног система

Родитељи, вашој деци човек који не може да састави реченицу од почетка до краја на својим наступима ПЉУЈЕ у уста, а они од еуфорије вриште

Професорка Биљана: Странац сам у својој земљи, немам духовно пребивалиште, сиромашне су ми наде

Страх ме је, тата.

Одговор министарки за БРИГУ о породици: Нема те стране агенде која може да ме увери да нисам доживела оно што јесам. И обрнуто.

Три банализације просвете

Моја деца НЕ МОГУ да разумеју лепоту, чаролију и емотивну дубину мог детињства. А ја, на тренутак, нисам разумела њихово…

– Баба, и ти ћеш умрети… – Не пада ми на памет. Ја нећу никада умрети. Бићу само физички одсутна. Јер љубав не умире.

Тајне успеха јапанског образовања: Ученици раде посао домара, нема тестова до 10. године, ручају са својим наставницима

Једна прича, прекасно испричана: Обећавам ти само једно. Памтиће те и праунуци твоји.

И тако долазимо у стање АПСОЛУТНОГ лицемерја. Радимо за дете до изнемоглости, одричемо се свега, а дете је за то време САМО