Чедомир Чупић: У моје време, учитељи и професори су били права господа

Професор Чедомир Чупић на Факултету политичких наука предавао је социологију, политичку антропологију и медијску етику. Професор о којем студенти знају и оне мање битне детаље: да на факултет долази градским превозом или да највише воли чај од нане и камилице, дао је својевремено опроштајни интервју за магазин Оригинал у ком је причао о студентима и професорима, о моралном животу, одлуци да се не појављује у медијима, како доживљава пензију и шта ће радити кад “окачи професорску ташну о клин”.

“Раније генерације су биле у великој материјалној оскудици коју су надомештале читањем. Највећи део времена проводиле су читајући и учећи у библиотекама. Оно што ме радује јесте да у свакој генерацији постоје велики читачи који негују посебан однос са књигом. Свакој генерацији кажем да се пази фото-копија, а да књигу носи крај срца, да би могла и да их огреје. Мислим да је однос према књизи разлика између некадашњих и садашњих генерација. Велико читање је велико улагање у себе. На тај начин стварате огромни унутрашњи резервоар знања са којим после лако можете да се служите и оријентишете нарочито у кризним, али и у професионалним ситуацијама, при чему видите и разумете шире и дубље од осталих. Ове генерације, међутим, поседују нека знања и могућности које ми нисмо имали, пре свега мислим на контакте са светом”, рекао је Чупић о томе колико су се студенти променили у последњих година.

Он је у овом разговору напоменуо да се наше образовање налази у материјалном безнађу.

Професори би требало да буду најугледнији људи и зарађују довољно за пристојан живот. Међутим, они се третирају као државни чиновници и доведени су на ивицу преживљавања, нарочито у малим срединама. Замислите у таквој средини неке мале приватнике који, понекад, нелегалним радњама стичу огромно богатство и чија деца долазе пред наставнике који су у беди и оптерећени унутрашњим проблемима.

У моје време, учитељи и професори су били права господа, почев од тога како су се облачили, преко хигијене и великог расположења које су преносили на нас. У све професоре сам гледао као у катедрале! Али били су и изузетно строги. Ја и данас сањам професорку латинског како ме испитује, па се пробудим ујутру и помислим – какав хохштаплер, професор универзитета, а не зна наставке треће деклинације”, испричао је Чупић какви су професори били некад, а какви су сад.