Postepeno, deca počinju da cene i vole dobru literaturu. I pri tom shvataju knjigu kao jedan od zanimljivih načina da se provede vreme
Deca su u svojim krevetima – i mi palimo svetlo. Nežno, slabo svetlo nad foteljom u dečijoj sobi. Mama seda u fotelju i otvara knjigu. Deca se umiruju u krevetima – ako budu nemirna, mama će ih kazniti. Prestaće da čita.
Priča se da savremena deca ne čitaju. Za neke roditelje je pravo mučenje da nateraju decu da čitaju. I učitelji, i društveni radnici se žale da danas deca ne znaju i ne žele da znaju pravu ili bilo kakvu literaturu, a zajedno sa njom i kulturu. Naravno, „savremena deca“ je vrlo širok i apstraktan pojam, i mnogo, mnogo dece ne samo što čitaju, već čak i vole da čitaju, a neki čak i razumeju ono što čitaju.
Pročitajte i Čitanje u porodici, kao početak kritičkog uma
Zavoleti knjigu, naučiti da se razlikuje dobra i literatura ”za masovnu upotrebu”, naučiti da se analizira pročitano – sve su to zadaci ne samo za jedan dan i ne samo za jednu dekadu i ne odgovaraju baš svakom „velikom misliocu“. Ali, ipak se trudimo da naviknemo decu na tu kulturu – kulturu čitanja. I u svakoj porodici se to navikavanje odigrava drugačije. Ako je ceo dan „jurnjava“, ako jedva uspevaš da uradiš i samo ono najneophodnije, kada ćeš onda čitati knjige, kada ćeš onda uspeti da čitaš deci i sa decom? Knjiga je duga stvar. U ludoj jurnjavi savremenog života kada se može odvojiti vreme za čitanje?
To vreme stavljanja dece da spavaju i jeste najzgodnije vreme za čitanje u našoj porodici. Zašto žuriti – svakako je potrebno staviti decu da spavaju. Odvajkada su čitali deci bajke pred spavanje. Deca se lakše uspavljuju uz ravnomerno pričanje. Deca će spokojnije zaspati kada je mama pored. I mi svaki dan, uz retke izuzetke, čitamo deci knjige pred spavanje.
Deca žele da mama ostane sa njima, a ne da izađe iz sobe sa svojim „Spavajte, deco“. Deca su spremna da slušaju. Ona će slušati praktično bilo šta. Mi im čitamo različitu literaturu. Čitamo im naizmenično, uslovno književnost „za odrasle“ i sasvim „dečiju“. Deca, naviknuta na kompjutere i akcije u filmovima, teško shvataju dugačke poeme, opise prirode i slične stvari. A kada mama čita pre sna – pod pretnjom odlaska i isključivanja svetla – bilo koje poeme postaju interesantne. I ako u početku deca prosto trpe, posebno nekakve dugačke uvode, kasnije se uključuju, počinju da prate siže, preživljavaju pročitano, mole da se pročita još malo. Postepeno, deca počinju da cene i vole dobru literaturu. I pri tom shvataju knjigu kao jedan od zanimljivih načina da se provede vreme, uskoro će početi i sami da čitaju – za njih to ne predstavlja nasilje učitelja nad đacima, nikakav anahronizam, već prosto neodvojivi deo života.
Pročitajte i Korist od čitanja knjiga
Ponekad pustimo deci audio diskove, posebno u nesvakidašnjim situacijama kao što su putovanja, kada smo u vikendici ili ukoliko su se pojavili neodložni poslovi. Ali, takva varijanta slušanja ima svoje minuse. Prvo, najinteresantnije pripovetke i priče su zanimljive uglavnom velikoj deci, dok je manjoj deci potrebna upravo mama, mamin glas, mamine ruke. Stariji će sa zadovoljstvom slušati disk, a mlađi će postepeno otpuzati iz dečije sobe i nikakvo uspavljivanje neće uspeti.
Drugo, čitanje ozbiljne literature često zahteva objašnjenja. Mama može de u bilo kom trenutku prekine sa čitanjem i prokomentariše nešto što im je nejasno ili šta je još važnije da pravilno naglasi, objasni reči autora s moralnog, hrišćanskog pogleda, ukoliko se javi potreba za tim. Deca i sama postavljaju pitanja i mama može odmah da odgovori na njih. Ponekad se siže ili neka misao autora podudara sa našim porodičnim događajima ili problemima – i mi možemo da prekinemo čitanje razgovorom na tu temu. Tekstovi pravih literaturnih remek-dela često upućuju na druga književna dela, na istoriju, kulturu, vrlo često na Jevanđelje i religiozni život. I možda bi trebalo upravo sada obratiti pažnju dece na takve trenutke a možda i kasnije, zavisi od slučaja, roditeljima je to najlakše da urade kada oni sami čitaju knjigu deci. I upravo takvo čitanje i jeste ne samo kulturno provođenje vremena, već istinsko obrazovanje za decu.
I bajke, i klasika. Za sve uzraste.
Čitamo veoma laku, a pri tom dobru literaturu – na primer Čukovskog, Alana Milna, Kiplinga, Astrid Lindgren, Anu-Katrin Vesli. Ovakva dela su namenjema mlađoj deci, ali i stariji slušaju sa velikim zadovoljstvom. Čitamo Hektora Mala, Frensis Berneta, Žila Verna, Fenimora Kupera, Stivensona, čitamo i nekoliko puta Klajva Stejpla Luisa. Čitali smo sećanja o detinjstvu Aksakova – njegove „Dečije godine unuka Bagrova“, „Detinjstvo“L.N.Tolstoja, slična sećanja Klaudije Lukaševič, Ivana Šmeljeva.
Kada ima mnogo dece u porodici i samo jedna mama na sve njih, koja čita svima istovremeno, ispada da čitanje „raste“ zajedno sa starijim detetom. Kada je bio sasvim mali, pred spavanje smo mu čitali ruske bajke, Šarla Pero i Maršaka. Kada je porastao da može da sluša Žila Verna, reklo bi se da je to veoma težak zadatak: trogodišnjem detetu daj „ Babu i repu “, šestogodišnjem „Emila iz Lonebergija“, starijima „Tajno ostrvo“. I tada smo počeli da čitamo po redu: tokom nekoliko večeri, dok ne završimo, čitamo knjigu za mlađe, a zatim počinjemo-često i na nekoliko nedelja- knjigu za starije. I pokazalo se da mlađa deca zaista rado slušaju sve redom samo da mama čita.
Pročitajte i Kako da deca zavole čitanje
Nedavno smo pročitali „Mrtve duše“Gogolja. Najmlađem slušaocu je bilo dve godine. Taj najmlađi slušalac teško da je bilo šta razumeo, ali se nije bunio, već bi brzo zaspao. Najverovatnije od dosade. Ili zbog toga što je mama sedela pored, držala ga za rukicu i pri tom nešto govorila. A sva ostala deca, uključujući i petogodišnjaka, veselo su se smejali šalama Gogolja i svaki put bi tražili da se pročita još malo. Da li su zaista moja deca sve razumela šta je hteo da kaže ruski genije u svojoj besmrtnoj „poemi“? Naravno da ne. Mada, teško da ovog autora razumeju mnogi i mnogi đaci koji „prelaze“ „Mrtve duše“, čitajući prepričan tekst. A da li mi i sami možemo uopšte da kažemo da stvarno razumemo naše pisce? Zbog toga smo, čitajući Gogolja, sa decom razgovarali o mnogo čemu. O rusiji XIX veka. O odnosima među ljudima. O strastima čoveka i o tome kako one osvajaju čoveka – ovakvog materijala ima više nego dovoljno u tom delu. A usput su deca zavolela Gogolja. I tokom nekoliko nedelja su svakodnevno slušali obrazac čudesne, muzikalne ruske reči. A pri tom je još i naša beba veoma brzo zaspala-šta još više možemo poželeti?
Pročitajte i Kako deca samostalno uče da čitaju
Na ovaj način smo čitali čak nekoliko puta „Belkinove priče“ i druga dela Puškina, mnoge priče Gogolja, Dikensa, Dostojevskog, istorijsku literaturu, čitali smo „Ilijadu“i „Odiseju“(posle čega se kod nas na jednom zidu pojavio nacrtan flomasterom Odisej sa šlemom na glavi). Povremeno čitamo za našu malu decu nešto sasvim dečije, ali u osnovi, bez obzira na to šta čitamo, sve je to zaista dobro štivo i veoma je interesantno za čitanje. Interesantno je ne samo za decu, već i za mene samu. Za mene je to zabava, odmor, radost. Dobru literaturu je uvek interesantno ponovo čitati. Mnogo iz strane dečije literature ja prvi put otkrivam i tada zajedno sa svojom decom čekam veče kada mogu da saznam „šta je dalje bilo“. Dobro je kada vreme stavljanja dece na spavanje ne postane još jedan težak zadatak mnogodetnog materinstva koje podrazumeva neophodnost uspavljivanja dece tokom niza godina, već ovakav odmor.
Posle trčanja pretrpanog dana ovakvo čitanje predstavlja mogućnost da se sedne, opusti. Fotelja se nalazi pored kreveta mališana koji sada ima dve – tri godine. Knjiga je u jednoj ruci, a druga mamina ruka je na mališanovoj glavici. Ili mališan može sedeti kod mame u krilu. Što je mlađe dete, to lakše tone u san upravo fizički osećajući mamino prisustvo.
Ne čitamo predugo – otprilike pola sata. Obično dete do četvorogodišnjeg uzrasta zaspi na kraju tog vremena. Starija deca mole „da se pročita još malo“, ali ja po pravilu odbijam. Da bi se javila takva molba , ja prestajem sa čitanjem ne na nekom opisu, već „na najinteresantnijem delu“. Često to radi i sam autor, završavajući glavu neočekivanom izmenom događaja. I kod dece se javlja želja – tako lako ispunjiva i može se reći visoko kulturna: pročitati knjigu. Ukoliko deca hoće da se duže igraju, ne žele da se tuširaju – što znači: „mi nećemo da spavamo“, imam pretnju: nećemo uspeti da čitamo. Deca se sete da ih očekuje najinteresantniji deo i žure da što pre legnu.
Piše: Ana Saparikina
Izvor: Pravoslavna porodica