Читање пред спавање – истинско образовање за децу

 
Постепено, деца почињу да цене и воле добру литературу. И при том схватају књигу као један од занимљивих начина да се проведе време
deca
Деца су у својим креветима – и ми палимо светло. Нежно, слабо светло над фотељом у дечијој соби. Мама седа у фотељу и отвара књигу. Деца се умирују у креветима – ако буду немирна, мама ће их казнити. Престаће да чита.
Прича се да савремена деца не читају. За неке родитеље је право мучење да натерају децу да читају. И учитељи, и друштвени радници се жале да данас деца не знају и не желе да знају праву или било какву литературу, а заједно са њом и културу. Наравно, „савремена деца“ је врло широк и апстрактан појам, и много, много деце не само што читају, већ чак и воле да читају, а неки чак и разумеју оно што читају.

Прочитајте и Читање у породици, као почетак критичког ума

Заволети књигу, научити да се разликује добра и литература ”за масовну употребу”, научити да се анализира прочитано – све су то задаци не само за један дан и не само за једну декаду и не одговарају баш сваком „великом мислиоцу“. Али, ипак се трудимо да навикнемо децу на ту културу – културу читања. И у свакој породици се то навикавање одиграва другачије. Ако је цео дан „јурњава“, ако једва успеваш да урадиш и само оно најнеопходније, када ћеш онда читати књиге, када ћеш онда успети да читаш деци и са децом? Књига је дуга ствар. У лудој јурњави савременог живота када се може одвојити време за читање?
То време стављања деце да спавају и јесте најзгодније време за читање у нашој породици. Зашто журити – свакако је потребно ставити децу да спавају. Одвајкада су читали деци бајке пред спавање. Деца се лакше успављују уз равномерно причање. Деца ће спокојније заспати када је мама поред. И ми сваки дан, уз ретке изузетке, читамо деци књиге пред спавање.
Деца желе да мама остане са њима, а не да изађе из собе са својим „Спавајте, децо“. Деца су спремна да слушају. Она ће слушати практично било шта. Ми им читамо различиту литературу. Читамо им наизменично, условно књижевност „за одрасле“ и сасвим „дечију“. Деца, навикнута на компјутере и акције у филмовима, тешко схватају дугачке поеме, описе природе и сличне ствари. А када мама чита пре сна – под претњом одласка и искључивања светла – било које поеме постају интересантне. И ако у почетку деца просто трпе, посебно некакве дугачке уводе, касније се укључују, почињу да прате сиже, преживљавају прочитано, моле да се прочита још мало. Постепено, деца почињу да цене и воле добру литературу. И при том схватају књигу као један од занимљивих начина да се проведе време, ускоро ће почети и сами да читају – за њих то не представља насиље учитеља над ђацима, никакав анахронизам, већ просто неодвојиви део живота.

Прочитајте и Корист од читања књига

Понекад пустимо деци аудио дискове, посебно у несвакидашњим ситуацијама као што су путовања, када смо у викендици или уколико су се појавили неодложни послови. Али, таква варијанта слушања има своје минусе. Прво, најинтересантније приповетке и приче су занимљиве углавном великој деци, док је мањој деци потребна управо мама, мамин глас, мамине руке. Старији ће са задовољством слушати диск, а млађи ће постепено отпузати из дечије собе и никакво успављивање неће успети.
Друго, читање озбиљне литературе често захтева објашњења. Мама може де у било ком тренутку прекине са читањем и прокоментарише нешто што им је нејасно или шта је још важније да правилно нагласи, објасни речи аутора с моралног, хришћанског погледа, уколико се јави потреба за тим. Деца и сама постављају питања и мама може одмах да одговори на њих. Понекад се сиже или нека мисао аутора подудара са нашим породичним догађајима или проблемима – и ми можемо да прекинемо читање разговором на ту тему. Текстови правих литературних ремек-дела често упућују на друга књижевна дела, на историју, културу, врло често на Јеванђеље и религиозни живот. И можда би требало управо сада обратити пажњу деце на такве тренутке а можда и касније, зависи од случаја, родитељима је то најлакше да ураде када они сами читају књигу деци. И управо такво читање и јесте не само културно провођење времена, већ истинско образовање за децу.
И бајке, и класика. За све узрасте.
Читамо веома лаку, а при том добру литературу – на пример Чуковског, Алана Милна, Киплинга, Астрид Линдгрен, Ану-Катрин Весли. Оваква дела су намењема млађој деци, али и старији слушају са великим задовољством. Читамо Хектора Мала, Френсис Бернета, Жила Верна, Фенимора Купера, Стивенсона, читамо и неколико пута Клајва Стејпла Луиса. Читали смо сећања о детињству Аксакова – његове „Дечије године унука Багрова“, „Детињство“Л.Н.Толстоја, слична сећања Клаудије Лукашевич, Ивана Шмељева.
Када има много деце у породици и само једна мама на све њих, која чита свима истовремено, испада да читање „расте“ заједно са старијим дететом. Када је био сасвим мали, пред спавање смо му читали руске бајке, Шарла Перо и Маршака. Када је порастао да може да слуша Жила Верна, рекло би се да је то веома тежак задатак: трогодишњем детету дај „ Бабу и репу “, шестогодишњем „Емила из Лонебергија“, старијима „Тајно острво“. И тада смо почели да читамо по реду: током неколико вечери, док не завршимо, читамо књигу за млађе, а затим почињемо-често и на неколико недеља- књигу за старије. И показало се да млађа деца заиста радо слушају све редом само да мама чита.

Прочитајте и Kако да деца заволе читање

Недавно смо прочитали „Мртве душе“Гогоља. Најмлађем слушаоцу је било две године. Тај најмлађи слушалац тешко да је било шта разумео, али се није бунио, већ би брзо заспао. Највероватније од досаде. Или због тога што је мама седела поред, држала га за рукицу и при том нешто говорила. А сва остала деца, укључујући и петогодишњака, весело су се смејали шалама Гогоља и сваки пут би тражили да се прочита још мало. Да ли су заиста моја деца све разумела шта је хтео да каже руски геније у својој бесмртној „поеми“? Наравно да не. Мада, тешко да овог аутора разумеју многи и многи ђаци који „прелазе“ „Мртве душе“, читајући препричан текст. А да ли ми и сами можемо уопште да кажемо да стварно разумемо наше писце? Због тога смо, читајући Гогоља, са децом разговарали о много чему. О русији XИX века. О односима међу људима. О страстима човека и о томе како оне освајају човека – оваквог материјала има више него довољно у том делу. А успут су деца заволела Гогоља. И током неколико недеља су свакодневно слушали образац чудесне, музикалне руске речи. А при том је још и наша беба веома брзо заспала-шта још више можемо пожелети?

Прочитајте и Како деца самостално уче да читају

На овај начин смо читали чак неколико пута „Белкинове приче“ и друга дела Пушкина, многе приче Гогоља, Дикенса, Достојевског, историјску литературу, читали смо „Илијаду“и „Одисеју“(после чега се код нас на једном зиду појавио нацртан фломастером Одисеј са шлемом на глави). Повремено читамо за нашу малу децу нешто сасвим дечије, али у основи, без обзира на то шта читамо, све је то заиста добро штиво и веома је интересантно за читање. Интересантно је не само за децу, већ и за мене саму. За мене је то забава, одмор, радост. Добру литературу је увек интересантно поново читати. Много из стране дечије литературе ја први пут откривам и тада заједно са својом децом чекам вече када могу да сазнам „шта је даље било“. Добро је када време стављања деце на спавање не постане још један тежак задатак многодетног материнства које подразумева неопходност успављивања деце током низа година, већ овакав одмор.
После трчања претрпаног дана овакво читање представља могућност да се седне, опусти. Фотеља се налази поред кревета малишана који сада има две – три године. Књига је у једној руци, а друга мамина рука је на малишановој главици. Или малишан може седети код маме у крилу. Што је млађе дете, то лакше тоне у сан управо физички осећајући мамино присуство.
Не читамо предуго – отприлике пола сата. Обично дете до четворогодишњег узраста заспи на крају тог времена. Старија деца моле „да се прочита још мало“, али ја по правилу одбијам. Да би се јавила таква молба , ја престајем са читањем не на неком опису, већ „на најинтересантнијем делу“. Често то ради и сам аутор, завршавајући главу неочекиваном изменом догађаја. И код деце се јавља жеља – тако лако испуњива и може се рећи високо културна: прочитати књигу. Уколико деца хоће да се дуже играју, не желе да се туширају – што значи: „ми нећемо да спавамо“, имам претњу: нећемо успети да читамо. Деца се сете да их очекује најинтересантнији део и журе да што пре легну.
Пише: Ана Сапарикина
Извор:  Pravoslavna porodica