Deca prvi put samostalno čitaju onda, kada nauče slova svoga pisma, tj. maternjeg jezika. Međutim, oni i pre ovog značajnog koraka u životu, poznaju jezik, dopunjuju ga i vole razgovarati i slušati druge na jeziku, koji poznaju. Kad već pominjem maternji jezik, imam želju da pojasnim samo značenje, koje smo već svi prihvatili, koristimo ga, ali neko će se zapitati, zato je nadenut baš pridev – maternji. Odgovor se sam od sebe nameće, to je jezik, kojim majka govori dok nosi bebu i kojim govore ljudi oko nje.
Treba da postanemo svesni važnosti pravilnog izgovaranja reči, lepog izražavanja i smislenih dijaloga, dok smo u prisustvu trudnice, sasvim male dece i dece školskog uzrasta. Bez dileme, porodica je mesto gde sve počinje, gde su prvi utisci o svetu i životu, pa tako i o govoru, čitanju i važnosti svega pomenutog. Ako imamo na umu, da ovozemaljski život počinje prvim trenutkom začeća, onda od prvog trena, treba da radimo sve ono, što želimo dobro učiniti za svoje potomstvo i nas, kao porodicu u celini. U tome nam može, itekako, pomoći čitanje, ali nije sve jedno, ko, kada, koliko, šta čita i kome čita. Dakle, buduća majka bi trebala, pored stvari važnih za lično zdravlje i zdravlje svoje bebe i čitati neku oplemenjujuću literaturu – na glas, polako, sa doživljajem onoga što čita, a takođe blagim ritmom, jasno izgovarajući pročitano. Ovo će pomoći budućem članu porodice da se bolje navikne na glas majke, na jezik, a samim tim će ga kad dođe vreme za to, učiti lakše.
Pročitajte i „Čitanje je najbolje učenje“ – Puškin
Ne stajemo ovde… Kad je čedo već u domu, bilo ko, kada ga uspavljuje, trebao bi mu govoriti, čitati neke ugodne tekstove ili pustiti muziku. Da, čim se rodi, jer obično roditelji čekaju treću godinu, da detetu čitaju bajke pred spavanje, što ne treba biti merilo; dete ne mora uvek razumeti poentu priče, već kroz slušanje nekog pročitanog teksta, formira predstavu o jeziku, zajedništvu, stvara se prisnost i mir u jednom domu, stvara se dobra podloga za razvoj pojmovnog mišljenja.
Zatim prirodno dolazi period, kada dete počinje pričati, kada može razumeti radnju priče i pitati, kada nešto ne može shvatiti samo. Ovako počinje plodan period, gde već možemo postavljati osnovu za kritičko mišljenje, za budućeg čoveka. Važno je da još u ranom periodu detinjstva, maleni mogu čuti priče i događaje iz sveta knjige, kada se zainteresuju za radnju, čak i same bajke, mi tu imamo prostora da pričamo o moralu o postupcima, mogućnostima za drugačije odluke… Tu smo! Kada na ovaj način dete posmatra i realnost i doživljeno i izmaštano, ono kreće da doživljava sebe, da se preispituje šta može i da preispituje tuđe postupke. Nije li sve ovo neophodno? Mislim da jeste, jer moram priznati puno ljudi oko nas ne poznaje važnost kritičkog mišljenja u svetu i vremenu, kada nam se tuđa mišljenja neumitno nameću! Možemo prevazići to, tako što ćemo još u porodici stvarati deci, osećaj čvrste privrženosti zajednici, a opet sa objektivnim pogledom na postupke i dešavanja; knjiga nam je tu veliki saveznik.
Pročitajte i Zašto bi svako dete trebalo da čita najmanje 20 minuta dnevno
Ponovo u pomoć možemo da pozovemo literaturu, kada nama odraslima nešto nije dovoljno razjašnjeno, u vezi dece, porodice, vaspitanja, hrišćanskih principa, samog jezika i izraza uopšte. Mada smo u današnje vreme, navikli da je sve „instant“, ipak bi trebalo voditi računa, da uz pomoć već napisanih stranica mudrih ljudi, unesemo u porodicu živopisnost nekih događanja, ljudskih sudbina, koje nam mogu poslužiti za nauk, a o svemu tome možemo razgovarati sa mlađima i obogatiti vaspitanje.
Ako dobro osmislimo i vreme u toku dana ili vikenda, kada ćemo zajednički da čitamo i komentarišemo razne sadržaje, deca će željno iščekivati takve trenutke, kada mogu da čuju nešto novo, da nešto novo izmisle i pitaju, a pogotovo će biti srećni, ako su tu i tata i mama. Pređe li ovo u naviku, ostavljaće u umovima dece, prijatno osećanje povezano sa čitanjem i rado će se time koristiti u životu. Ovo je i jedna vrsta „oružja“, protiv medija, koji nemaju zadovoljavajuće sadržaje u etičkom smislu, nejasno se i nepravilno govori – vrlo često, te ostavlja i utisak samodovoljnosti kroz sumnjive sadržaje.. Izbegnimo medije, bar koliko možemo, kako ne bismo došli u situaciju, da mladi imaju utisak neprikosnovenosti npr. televizije u svom obrazovanju i formiranju stavova.
Pomenuto je nepravilno izražavanje, plasirano u raznim medijima… Borimo se protiv toga, tako što ćemo u ranom detinjstvu malima čitati, a stvarati im ugodnim samostalno čitanje, kada postanu školarci i sami osvajaju polja znanja. Važno je, veoma je važno da u ovoj nezaustavljivoj najezdi stranih reči i izraza na naš jezik, deca znaju pandam u svom jeziku i neophodno je da putem čitanja izgrađuju lep način formiranja rečenica, kojim će predstavljati sebe. Danas, u stvari, kao da nije poželjno i kao da je sramota koristiti bogatstvo, kojim srpski jezik raspolaže. To je opasna pojava, koju možemo ugušiti, raznim sredstvima, najpre je to navika čitanja u porodici, zatim odlazak u biblioteke, ali i obavezno kreiranje obrazovnog programa na radiju, televiziji, internetu, koji bi promovisao važnost i superiornost, onih koji odlično barataju jezikom i smislom života, jer ČITAJU!
Pročitajte i Kako da vaše dete zavoli knjigu i stekne čitalačke navike …
Čitanje je i svojevrsno vežbanje radnih navika i rada; strpljenja i postepenog napretka, sa mogućnošću da se čitalac uvek može vratiti na redove, koji ga podstiču na razmišljanje. Uz knjigu i razmatranje sadržaja u njoj, vežbamo i usredsređivanje pažnje na nečije strpljivo stvarano delo, na trud pisca i tako saobražavamo i sa umom i talentom, onog koji je ostavio svetu nešto uobličeno. Tako možemo svet posmatrati iz više uglova, a najveličanstvenije je ako sve to počne od samog našeg početka, ako se razvije u porodici i ako nas podstakne da cenimo tuđe stvaranje!
Autor: Biljana Milenković
Izvor: Anti cenzura