У неком нормалном свету не би се ни писало о насиљу. Али ми не пишемо о насиљу, ми га живимо. Некако смо се већ навикли да слушамо о насиљу у породици и да се цела два сата чудимо вестима да је муж убио жену или обрнуто. Насиље над децом нас, срећом, још увек не оставља равнодушнима. Можда је то знак да још има наде за нас, док нисмо и на то огуглали. Посебно актуелно задњих месеци је школско насиље. И можда никога не погоди док му дете не пође у неки од колектива. Кад крене у вртић, па се врати са сатом на руци од уједа другара, схватите да не можете баш увек да га заштитите. Али кажете себи да мора да се кали. Ипак кад крену у школу, очекујете да се озбиљна институција бави својом децом, својим послом. Онда се разочарате јер схватите да је школа само још једна од институција у Србији где влада закон јачег.
Недавно се у Београду десио невероватан покушај школског насиља. Невероватан, јер насилник има само 8 година. Док је покушавао да другара убоде маказама у главу, испречила се учитељица и том приликом добила посекотину. На страну сад њена повреда, која је исто показатељ колективног посрнућа, јер осликава немоћ наставног особља да спречи децу да им науде, али замислите тог дечака за 10 година. Ја не смем.
Прочитајте и Aлексин закон: Казне за родитеље, укидање лиценци …
Друга деца која су то гледала наравно да су преживела трауму, која ће многима покварити лепе мисли о времену проведеном у школи. Ето посла за школског психолога, који ће покушати да санира последице, уместо да их је неко спречио. О свим дешавањима директорка београдске школе није желела да даје изјаве, јер како је навела, тако је боље за дечака. Ако га довољно познаје да би знала шта је добро за њега, зар није требала да буде упозната са могућом агресијом?
Оно што је занимљиво је да нико не помиње дечака који је умало био тешко повређен, његов страх и осећања. Не могу, а да се одмах не сетим дечака Алексе Јанковића и његовог самоубиства због вршњачког насиља над њим, које је предуго трајало. Не могу ни да се не сетим његове мајке која се и даље лавовски бори да се усвоји Алексин закон о вршњачком насиљу. Алексин закон предвидја могућност да насилник буде суспендован из школе до 30 дана, а да му се у међувремену пружи стручна помоћ, као и одузимање лиценце и отказ за наставнике и стручна лица која не препознају насиље у школи.
Прочитајте и За вршњачко насиље криви су родитељи – предатори
И наравно да се управо због тога и одуговлачи са усвајањем, јер би у том случају неко заиста морао да одговара. А ми на то нисмо навикли, то је искључиво одлика цивилизованог друштва. Да ли је Алексин закон решење и за недовољно ангажовање наставника али и за родитељски немар? Да ли ће се родитељи висе бавити својом децом ако им држава законом улије страх да њихови мезимци неће ићи у школу 30 дана већ ће тада морати да се баве и они сами и психолози. А шта ће тек комшилук да каже…
Прочитајте и Решење проблема вршњачког насиља могуће једино уз сталну …
Нико не каже шта изазове у једном осмогодишњаку бес да може да покуша да убије вршњака. Које трауме то дете у кући преживљава и да ли ће и код њих покуцати Центар за социјални рад и коначно почети да ради свој посао?
Чудом се чудимо колико су нам деца посрнула, колико су агресивна, а њима се најмање бавимо и најмање њима посветимо пажњу. Немамо кад од превише посла, вибера, месенџера, да бисмо одржали контакт са пријатељима у ово лудо време. А јурећи, изгубимо контакт са својим дететом. Код агресивне деце, најчешће се покаже да то ураде мајке, трчећи трку која је унапред изгубљена, да буду боље од многих, уместо да трче за својом децом.
“Дужност је родитеља да не сматрају децу своју за искључиву својину своју, но да их одгајају мало за себе, а доста за друштво. Мајка природа научила је довољно свако дете себичности, мајка Српкиња нема томе што да дода но има одузети”, рече владика Николај Велимировић
Родитељи, чувајте децу – од друге деце и од њих самих.
Извор: beograd.news