И ми смо се свађали и тукли, али никада није било овако

новембар 16, 2017

Kако су нам деца постала “цвеће зла”
Да ли смо могли да очекујемо другачију децу ако смо их пуштали да гледају насиље у својој кући на које нико не реагује, ријалитије који обилују насиљем, криминалце како шетају слободно, политичку реторику препуну насиља?

И ми смо се свађали и тукли, али никада није било овако. “Спусти руке доле!”, вичу на девојчицу вршњаци док је ударају из све снаге у школи у Аранђеловцу, а сва суровост или како то деца раде данас види се на узнемирујућем снимку (који из истог разлога ја, мајка двоје, нисам могла да гледам), који је проблем вршњачког насиља ставио у фокус и због чега ниједан родитељ не може да буде миран. Јер сутра ваше дете може бити жртва. Од туче у школском дворишту па до малтретирања на друштвеним мрежама, вршњачко насиље је нарасло до озбиљних размера, толико да се чини да нико није сигуран како се то решава али ни шта су све узроци.

Да ли смо могли да очекујемо другачију децу ако смо их пуштали да гледају насиље у својој кући на које нико не реагује, ријалитије који обилују насиљем, криминалце како шетају слободно, политичку реторику препуну насиља, говор мржње у јавности и медијима у којима свака четврта вест има екстреман говор? Деца само следе пример. А пример није био добар.

Испод дрвета јабуке не може да роди крушка. А од тога како смо је гајили, заливали, неговали, у каквим је климатским условима расла, зависи и какве ће плодове да рађа. Тако је и са децом. Од тога у каквом су окружењу расла зависи да ли ће израсти у “горке плодове”. Kаква ће бити сутра та девојчица ако данас шамара другарицу у школском тоалету и прети јој смрћу? Да ли ће кад постане мушкарац да бије сутра своју жену тај клинац који данас батина друга из разреда, а уз то му “заливају” мачо-националистичко-шовинистички имиџ? Kакве ће бити те генерације, та будућност земље?

Јер се на децу пресликава све што се дешава у њиховој породици (да ли тата бије маму?), атмосфера у друштву, као и култура у којој одрастају. А ту много тога не ваља. И зато нам се вратило кроз децу.

Иако вршњачко насиље није само проблем Србије већ и целог света, на нашим просторима има неки свој ДНK. И за разлику од, рецимо, Америке у којој скоро свака држава има закон који третира овај проблем а у последњој деценији су уложени милиони долара да се он ублажи, дотле Србија већ две године не може ни да донесе целовит закон попут предложеног “Алексиног закона”.

Пише Ана Митић

Извор: Недељник

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама