Почетком, па ни средином прошлог века истраживања нису била ни близу етички планирана ни извођена као данас. Тако није било необично да се различити експерименти врше на маргинализованим групама људи, као што су деца у сиротишту.
Да тога није било, врло је вероватно да цивилизација данас не би изгледала овако како изгледа. Били бисмо ускраћени за многа открића, посебно на пољу медицине. Ово, међутим, не мења чињеницу да су таква истраживања нанела огромну штету хиљадама деце. Некима и непоправљиву.
Један од најпознатијих експеримената који спада управо у те етички проблематичне је такозвана ‘Чудовишна студија’ (‘The Monster Study‘). Идеја иза истраживања је била толико застрашујућа да је сама студија, па тако и њени резултати годинама остала тајна.
А шта је тачно ‘Чудовишна студија’?
Др Вендел Џонсон, аутор поменутог истраживања, био је логопед. Посебно га је интересовала тема муцања код деце и желео је да открије због чега се код неке деце оно јавља. Како би дошао до сазнања да ли је реч о чисто генетској појави или стеченом обрасцу, 1936. године решио је да спроведе „Чудовишну студију“ на Универзитету Ајова. Да му је којим случајем ова идеја пала напамет у последњих деценију или две, врло је вероватно да би остао без лиценце за рад.
Како је изгледало истраживање?
Да би спровео анализу, Џонсон је за потребе истраживања издвојио 22 сирочади. Од тих 22, један део су била деца уредног језичког развоја, а други део деца која су имала проблем с муцањем. Подељени су у две групе, а у свакој од њих био је једнак број деце које муцају и оне која говоре „нормално“. Ипак, једну групу означили су као „муцаче“, а другу као децу која говоре нормално, без обзира на то што је у обе групе било и једних и других.
Тим аутора студије састајао се с децом сваких неколико недеља у периоду од пет месеци, како би послушали и проценили њихов развој говора. Међутим, информације које су деци давали о говору нису нужно биле истина. Заправо, деца у ‘нормалној’ групи похваљена су због своје способности доброг говора, чак и ако су заправо муцала или су имала проблема с говором. Деци у групи која ‘муцају’ речено је да лоше говоре, иако је ту било деце потпуно нормалног језичког развоја.
Следећа фаза експеримента догодила се 1938. године, када се тиму истраживача прикључила тек дипломирана студенткиња клиничке психологије Мери Тудор. Њен задатак је био да истражи како ће на децу која не муцају утицати ако им говоре да они заправо муцају и лоше причају. Требало је открити да ли таква уверавања могу код њих створити проблеме у говору.
Меди Тудор није само покушавала да изазове муцање код здраве деце, већ истовремено и да открије да ли ће подршка и охрабривање деце која муцају утицати на то да им се говор поправи. Тудор и још пет студената који су пристали да буду „судије“ у истраживању, слушали су свако дете како говори и оцењивали их.
– Неспреман за разговор, али јасно показује проблем муцања – написао је један од студената приликом оцењивања детета и његовог говора.
У својој је дисертацији Мери Тудор написала је да је разговарала с децом која муцају и којима је говорила да заправо не муцају те их подстицала изјавама попут: ‘Прерашћеш то (муцање), па ћеш говорити много боље него сад… То је само фаза, твој говор ће се поправити… – написала је.
– Имаш великих проблема с говором и многе симптоме детета које почиње муцати. Сваки пут кад осетиш да ћеш замуцати, мораш одмах престати да говориш – говорила је деци која су стављена у групу ‘муцача’ а која нису имала проблем с муцањем.
– Користи своју снагу воље… Учини све да спречиш муцање… Никада немој говорити ако то не радиш како треба. Видиш како (име детета у сиротишту које је тешко муцало) муца, зар не? Па, и он је исто тако почео као ти сад – настављала је.
Након другог састанка с петогодишњом девојчицом која је у истраживање укључена као дете уредног развоја, али у групу деце која муцају, Тудор је написала: ‘Било је јако тешко натерати је да проговори, иако је пре месец дана говорила врло слободно.’, пише NYT.
А како се све завршило?
У групи деце која су означена као деца уредног језичког развоја, није било неког помака код оних који су заправо муцали. Похвале нису направиле никакав чудотворан резултат. Напредак је примећен само код једног детета из ове групе које јесте муцало.
А друге стране, деца у групи која су означена као „деца која муцају“ прошла су лошије. Од шесторо деце која уопште нису муцала пре саме студије, чак петоро је развило говорне проблеме. Та деца су се повукла у себе, а неки од њих престали су да говоре. Када је студије започела имали су само пет година.
Када је експеримент завршен, показало се да су деца која су имала проблем с муцањем, који често с годинама сам нестане, касније патила од психолошких траума. Истраживачи су знали да је то могућност. Сами испитаници сазнали су да су били део студије тек 60 година након што је она завршена. Подаци до којих је истраживање довело су били корисни јер нико у то време није прикупио толико података о муцању и његовом пореклу. Али премиса студије била је толико застрашујућа да су јој студенти дали назив ‘Чудовишна студија’.
За овај експеримент јавност је сазнала тек 2001. године кад је The San Jose Mercury News објавио низ чланака о студији и коментарe логопеда. Док су неки тврдили да је експеримент прешао многе етичке границе, други су тврдили да је тај начин истраживања само резултат свог времена.
У том тренутку Вендел Џонсон био је мртав више од 30 година, а Универзитет на ком је радио упутио је званично и јавно извињење за истраживање. И тад су испитаници почели да сазнају шта им се заправо догодило. И одлучили да правду затраже на суду.
Почетком 2000-их, троје испитаника из скупине тужило је Универзитет у Ајови због емоционалног стреса и лажног представљања. У тужбу су се укључили и потомци остала три детета која су била у групи деце означене као „муцачи“.
Њихови адвокати тврдили су тврдили да је утицај студије оставио трајни печат на њихов живот. Један од тужитеља је чак изјавио да цео свој живот због тога ‘мрзи да говори’. Друга, која каже да сад има добар живот, рекла је да није имала много пријатеља у сиротишту делом зато што је била тако тиха и повучена након експеримента.
Победили су у нагодби, а Свеучилиште у Ајови платило је више од милион долара жртвама и њиховим наследницима.
Извор: 24sata.hr / Зелена учионица