Пре неколико дана објавили смо текст о студенту Вељку Тољићу, младићу који је основне студије Универзитета у Новом Саду завршио са просечном оценом 10, дакле, без иједне деветке током студија. Уз то, аутор је и коаутор више радова и својим знањем истакао се и ван факултета. Проглашен је најбољим студентом на читавом универзитету, али је приликом преузимања ове награде одбио да се рукује са ректором универзитета проф. др Дејаном Мадићем. О разлозима је и сам говорио.
Његова одлука изазвала је бројне коментаре. А у сржи те расправе о Вељку Тољићу не стоји питање „да ли је гест био пристојан“. Стоји много старије и много важније питање: да ли се поштовање дугује позицији, или се заслужује понашањем?
Део читалаца му је то и замерио, али не само кроз сам гест — појавио се и аргумент да, ако већ није хтео да се рукује са ректором, онда доследно не би требало ни да прими награду, јер се награда додељује „у име“ те исте институције коју ректор представља. Овај аргумент звучи логично на први поглед, али почива на претпоставци која не стоји: награда за најбољег студента није лични дар ректора, нити је он тај који је „додељује“ у смислу одлучивања о томе ко је заслужује. То је признање које се додељује на нивоу Универзитета, на основу академског успеха, а ректор у церемонији учествује као формални представник институције који награду уручује, не као појединац који је дародавац. Тољић је награду заслужио својим радом, пре него што је ректор уопште ушао у причу — одбијање руковања са човеком који уручује признање није исто што и одбијање признања које долази од целог академског тела.
Ова забуна — мешање институције са појединцем који је тренутно представља — појавиће се, видећемо, као стална тема у читавој расправи, и вреди је одмах именовати, јер је управо то језгро неспоразума који читав случај производи.
Две врсте поштовања које мешамо у једну
Када кажемо „поштуј ауторитет“, заправо говоримо о две различите ствари, које се у свакодневном говору (и у коментарима испод оваквих текстова) скоро увек стапају у једну:
Институционално поштовање — признање да функција (ректор, судија, председник) носи одређену улогу која је друштву потребна, без обзира на то ко је тренутно на њој. Ово је поштовање према систему, према идеји да неко мора да води универзитет, суд, државу — и да тај поредак, сам по себи, заслужује минимум признања да би друштво уопште функционисало.
Лично поверење — процена да конкретан човек на тој функцији заслужује моје дивљење, сагласност или присност, на основу онога што је учинио.
Највећи део неспоразума у оваквим расправама долази отуда што се ова два слоја третирају као да су исто. Када неко одбије лични гест према носиоцу функције, то се аутоматски чита као напад на институцију као такву — „не поштује ауторитет“, „нема поштовања према систему“ — иако је особа можда само повукла разлику између то двоје: институција остаје, човек на њеном челу се процењује.
Зашто је послушност према ауторитету дубоко усађена — и зашто то није увек врлина
Послушност према ауторитету је еволутивно и социјално дубоко усађена навика, корисна јер омогућава да друштво функционише без непрекидног преговарања око сваког правила. Али управо зато што је толико аутоматска, она лако прескочи корак који би требало да постоји између „видим ауторитет“ и „покоравам се ауторитету“ — а тај корак је процена.
Зрело друштво не учи људе да аутоматски слушају нити да аутоматски не верују никоме. Учи их да ту процену раде свесно, уместо да је препусте рефлексу.
Када одбијање поштовања постаје легитимно
Постоји разлика, и она је важна, између:
– генералног непоштовања ауторитета као принципа — става да хијерархије, институције и правила саме по себи не заслужују никакво поверење, и
– селективног, образложеног повлачења поверења — одлуке да се овом конкретном носиоцу функције, због конкретних поступака, не указује лично поверење, док се генерално поштовање институције не доводи у питање.
Тољићев гест, судећи по његовом сопственом образложењу, спада у другу категорију — он није рекао да ректорат као институција не заслужује да постоји, него да овај ректор, због ових поступака, не заслужује његово лично поверење изражено кроз гест. То је фундаментално другачије од анархистичног одбацивања ауторитета уопште, и управо та разлика се у коментарима најчешће губи.
Ауторитет као такав – не према ректору, већ уопштено
Ми смо друштво које је стотинама година учено да поштује ауторитет зато што је ауторитет, не зато што је поштовање заслужио. Сељак је скидао капу пред спахијом не зато што је проверио да ли је спахија добар човек, него зато што је положај спахије то захтевао. Поданик је клањао главу пред владаром, често и оним који га је изгладњивао или слао у ратове без смисла, јер је владар био помазаник, а преиспитивање помазаника граничило се са јереси или издајом. Дете је ћутало пред старијим, чак и кад је старији био у криву, јер „старији је увек у праву“ било је правило које се није објашњавало, само преносило.
Кроз историју ових простора — под царевима, под окупацијама, под партијским секретарима, под председницима који су владали деценијама — порука је увек била варијација на исту тему: твоје је да поштујеш онога ко је изнад тебе, а не да му судиш.
Ово је оставило дубок траг који надживљава политичке системе који су га створили. Беспоговорно поштовање ауторитета није нешто што је нестало са монархијом или са једнопартијским системом — преселило се у породицу, у школу, у радно место, у однос према свакој титули и свакој фотељи. И ту је највећи проблем: такво поштовање се, по дефиницији, не пита да ли је заслужено. Оно се дугује унапред, на основу положаја, а не на основу дела. То је био, у историјском смислу, користан механизам за оне који су на врху — јер поштовање које се не мора заслужити, штити од губитка моћи без обзира на то како се та моћ користи. Тлачитељ коме се одаје поштовање само зато што је тлачитељ, не мора да мења понашање да би то поштовање задржао — довољно му је да задржи позицију.
Зато преиспитивање ауторитета, које данас видимо најизраженије код младих, није квар у систему вредности — то је, историјски гледано, тек недавно стечена способност. Генерације пре нису имале ни информације, ни простор, ни безбедност да то преиспитивање јавно изразе; критика владара или старешине могла је да кошта слободе или главе, а критика родитеља или наставника носила је друштвену и породичну цену коју мало ко је био спреман да плати.
Млади данас имају нешто што претходне генерације нису имале у овој мери: приступ информацијама о томе како се носиоци власти заиста понашају, простор да то јавно кажу, и — што је можда најважније — модел васпитања који све више негује питање „зашто“ уместо захтева „зато што сам ја тако рекао“.
То је добро, и то треба рећи без устезања. Друштво у коме се поштовање дугује аутоматски, без обзира на понашање онога ко га прима, јесте друштво које системски штити злоупотребу моћи. Када би сваки тлачитељ у историји могао да рачуна на беспоговорно поштовање само зато што седи на трону или у фотељи, никада не би постојао притисак да се понаша другачије — јер зашто би, кад поштовање стиже без обзира на то.
Способност да се ауторитет преиспита, да се пита „да ли овај човек на овој функцији заслужује моје поверење“, јесте управо оно што тера носиоце власти да се труде да то поверење заслуже, уместо да га узимају здраво за готово. Млади који то раде нису неваспитани — они раде нешто што генерације пре њих често нису смеле или нису знале да раде, а то је да одвоје форму од суштине, позицију од понашања, и да поштовање врате тамо где по дефиницији треба да буде: на заслужено, а не на прописано.
На крају…
Оно што овај случај чини занимљивим није руковање само по себи — то је био само највидљивији, најфотогеничнији тренутак једног дубљег питања. Права тема је да ли поштовање иде уз функцију аутоматски, или се зарађује понашањем на тој функцији. Генерација која данас студира одрасла је у времену када је понашање носилаца јавних функција много транспарентније него раније — доступно на снимку, у извештајима, у јавним изјавама — па им је теже да прихвате формулу „поштуј позицију без обзира на човека“ као саморазумљиву врлину.
То не значи да поштовање старијих, институција и форми губи вредност. Значи да се, када су информације доступне свима, све теже одржава идеја да поштовање треба да буде беспоговорно. Оно што изгледа као „дрскост према ауторитету“ често је, гледано изблиза, управо супротно: покушај да се поштовање врати тамо где по дефиницији треба да буде — на оно што је заслужено, а не на оно што је прописано.












Da li se postovanje duguje coveku, ili funkciji? Ovo je jedno vrlo zanimljivo filozofsko pitanje, gde bi smo satima i satima debatovali. Odgovor zavisi od toga ko smo i sta smo pred samim sobom i pred osobom sa kojom treba da se pozdravimo. Znam kada smo bili u vojsci, da smo morali da stojimo mirno i da propisno pozdravimo staresinu, bez obzira na to da li je on po svom izgledu i ponasanju zasluzivao to ili ne. Medjutim, u tom slucaju, mi smo tada bili samo obični vojnici, osobe bez statusa i svog mesta pod suncem, pa smo iz tog razloga i morali da se povinujemo njegovoj funkciji i licnosti. U ovom drugom slucaju, da li je ova devojka morala ili ne da se pozdravi sa rektorom, to zavisi od nje da li je ona samostalna mlada osoba koja zna svoj put u zivotu.
Наставак пропагандног наратива, политиканство. Компаративни приступ да јасном намером , не доводи у питање разлоге, већ сам чин је у реду али да ли је требало или не руковати се. Разлози који су били наведени су огољена измишљотина и злоупотреба“ насиље над студентима“ “ поступање полиције“!. Навео сам и линч над деканом Дридом , нападе на полицајце и колеге студенте( што није сметало добитнику). Полиција не да није нападала већ трпела што је само Јануковичева полиција трпела 2014. ( и сад беру плодове Мајдана).. Линч над Дридом јасно огољава и саме коментаторе, могли смо читати да га нико није напао , спотакао се , полили га водом. Ако је неко испраног мозга да је могуће да мисли да су и други? Да се није видело на снимцима чак и напад на кола хитне помоћи из којих су морали да га ваде! Чак су неки наводили линч над студентом Милошем као измишљен . Руља одлучила да не може да седи у кафићу . Иста руља што је студенте код Спенса, кад су почели први испити у шпалиру чекали студенте да извижде што пријављују испите. Те исте насилнике су после пар дана могли сви видети како без срама сами стају у ред.( да ли су палики просторије по граду пре тога “ наша будућност“ ) Мучно је читати о новим генерацијама , светионицима слободе , који имају сазнања недостижна у целој историји “ Шта је Карађорђе, Обилић ил Сципион кад му на биљег стане Свети Студент“ . А ректор је пола риба пола девојка, сад институција а некад личност. Како год , рекох тад и сад , у Србији нам не требају насилници, тоталитаристи ,* пленумаши“, без обзира на диплому,имамо и имали смо тога превише. Путуј игумане а чланак оставите. Требаће за проучавање
Bravo za komentar! Svaka cast za takvoh studenta, bravo za njega. Po meni nije ni trebao uzimati nagradu i trebao je biti dosledan sebi, ako je vec hteo! Al ne moze u zivotu i jare i pare. Pa toliki ljudi su se odrekli svojih nagrada… Svako radi kako zeli pa tako i ovaj student!
Али нам зато увек требају добри послушници криминалног режима… Уситину, и чланак и коментаре треба оставити, требаће за проучавање.
I čitava ova pisanija bi bila sasvim čitljiva da nije jedne činjenice. Drid se sam sapleo, niko ga nije gurnuo. I tu svako normalan prekida čitanje ovog propagandnog pamfleta.
Postavljeni komentar je jedan iskren i realan pristup čitavoj situaciji. Potreba za promenom vlasti je jasna, i neophodna, ali se mora postaviti pitanje gde je granica pristojnosti u ponašanju svih aktera. Ako je narativ studenata nepoštovanje svakoga ko ih bezrezervno ne podržava, pretnje smenama, zatvorima, zabranama, u krajnjem slučaju, etiketiranje o podobnosti na osnovu njihovih simpatija i nekakvih kriterijuma -onda opet idemo u pogrešnom smeru i uvodimo se u do sada neviđenu vrstu diktature – studentsku! Upravo je početna umerenost, pristojnost, nevinost i donekle naivnost pokreta privukla veliki broj građana, da bismo posle godinu i po dana došli do zaključka da je sve borba za vlast, i to za apsolutnu vlast uz ponašanje koje je vrlo upitno.
Оно што данашњим младима недостаје је ОСНОВНО КУЋНО ВАСПИТАЊЕ и поштовање ОСНОВНЕ КУЋНЕ ХИЈЕРАРХИЈЕ тј. родитеља! А тај модел су нам, почетком 21. века наметнули којекакви са запада: дете је центар света, његова жеља је за све заповест, оно треба само да ужива и буде срећно, шта неће- оно и не мора (нпр. да не оде на спавање до поноћи) . Како млад човек, васпитан по том моделу, може да има основно поштовање према другима, када је његово мишљење једино битно и тачно, а његов егоцетризам његова једина реалност?! Драги родитељи такве деце – негде сте дебело забрљали!
Čoveka svakog poštujemo na osnovu njegovog delanja, ne funkcije i hijerarhije. Da su Tesla i Pupin poštovali isključivo hijerarhiju, mi bo danas čitali uz sveće pisma koja bi nam donosio poštar… ili golub.
Kako ono,reče Vladeta Jerotić:To,što neko ima „Dr“,ne znači da nije glup „
Bravo za momka! U Srbiji sve sami politički: Politički direktor, politički Patrijarh,…
Politički studenti