Juče su roditelji male Elene, bebe čija je majka prijavila akušersko nasilje i optužila lekara za smrt svoje bebe, rekli novinarima da u izveštaju koji su dobili iz bolnice piše da je smrt nastupila zbog nasilnog porođaja.
Nama sada ostaje da se zapitamo – da li smo ZAISTA došli do toga da bebe umiru zbog nasilja lekara nad njima i njihovim majkama? I ako je tako, šta nas je do toga, pobogu, dovelo?
Da, loši ljudi postoje u svim profesijama. Neki od njih su oduvek takvi bili, neki su postali. Nekima je, možda, potrebna profesionalna pomoć. I sve se to može DESITI. Problem je ako se dešava iznova i iznova. A poslednjih dana priče ne prestaju da se nižu, sve jedna teža od druge. Neke stare i DECENIJAMA. To znači da su majke i očevi danas već odrasle dece ćutali tad. Da li su oni, onda, mogli da nauče svoju decu da se zauzmu za sebe i promene taj svet u kom je trpljenje vrlina?
Jedna je mama devet meseci u svom stomaku nosila život, da bi iz porodilišta izašla praznog naručja. Nije jedina, ali je jedna od retkih koja je istupila, nije ćutala. Za njom, počele su da se nižu prijave, jedna za drugom. Komentari na društvenim mrežama otkrivaju nam da su hiljade majki prošle kroz pakao u danima kad su na svet donosile novi život. Od uvreda, verbalnog nasilja, vikanja, preko fizičkog nasilja, do retkih ali teških situacija u kojima su izgubile bebu.
I sve se to dešava DECENIJAMA. Retki progovore, a većina zatvori oči, stisne zube i tera dalje, ponekad verujući da je tako bolje, češće u uverenju da njihov glas i tako niko neće čuti. Hiljade majki, hiljade očeva izlaze iz porodilišta s mišlju samo kad se završilo i kad smo dobro. Uvrede, grubosti, teške reči i teške ruke pokušavaju da zaborave, da uživaju u prvim danima s bebom, da upijaju taj novi život koji su na svet doneli s puno bola i to ne samo porođajnog.
Ako nekom još nije jasno kako je moguće da sve te majke i očevi odlučuju da trpe, otkriću vam tajnu. Ona se krije u „sve je dobro, što se dobro svrši“. Krije se i u „ćutanje je zlato“, a pomalo i u „pametniji popušta“. A nije. Niti je sve dobro što se dobro svrši, niti je ćutanje zlato. A ovo da pametniji popušta rekao je neko, pa ne naročito pametan.
Od malena od dece, posebno ženske, tražimo da slušaju. Da ne protivreče mnogo, da ne podižu ton, da budu mirne i dobre. Usta su nam, dok nam deca rastu, puna zahteva za autoritetom i strahopoštovanjem. Tražimo od njih da nas uvažavaju i slušaju zbog toga što smo im roditelji. Smatramo i uvereni smo da to poštovanje ne moramo ničim da zaslužimo, da autoritet dobijemo čim ih donesemo na svet. Da na njega imamo puno pravo. Govorimo im da ćute, da se ne bune, da su mali, da ne znaju, da moraju da slušaju. Roditelje, učiteljicu, nastavnika, šefa. Jer oni su uvek u pravu. A i ako nisu, ćuti i slušaj. Svakog ko je u bilo kojoj vrsti hijerarhije iznad tebe.
Neću nikada zaboraviti svoju prijateljicu, koja je kao inženjer radila godinama u jednoj skoro propaloj državnoj firmi. Desile su se promene, pa je preko noći neko ko je bio domar došao na mesto direktora. Ona je konačno odlučila da kaže DOSTA. Napustiću ovaj posao i tražiću nešto drugo. Kada je sve to ispričala svojim roditeljima, znate li koji je bio komentar? „Da daš otkaz u državnoj firmi?! Ni slučajno! Šta tebe briga, ti ćuti i radi svoj posao.“
I većina roditelja tome nas je učila. Da ćutimo i da ne talasamo. Ni njima, ni sutra nekom drugom. A doktori su i dalje u našem društvu nekakav autoritet.
I zato danas žene na porođaju vređaju i tuku. I zato one ćute. I zato će i ovi slučajevi trajati nekoliko dana, pa će ih svi zaboraviti. I zato će, ako ih i dalje budemo ućutkivali od momenta kad progovore, i naša deca ćutati. I njihova deca sutra. Generacijska trauma i uverenje da je „ćutanje zlato“ ostaće s nama ako ne budemo učili decu da imaju pravo da dignu glas.
Na nama je da taj lanac prekinemo. To ne znači da ćemo biti servis za ispunjavanje dečjih zahteva i želja, da ćemo im sve dati kao na tacni, a sebe žrtvovati zarad njihovih hirova. To znači da ćemo ih uvek saslušati. Ohrabriti da kažu. Dozvoliti im da imaju glas. Bez ponižavanja i snishodljivih komentara.
Drugi problem je epitet „tužibabe“. U vrtiću, školi, kod kuće, učimo decu da ne tužakaju, uglavnom jer nam je baš teško da se borimo sa svakom pritužbom, ponekad jer zaista verujemo da je to bolje za njih. Tužibabe su u našem društvu na gorem glasu od lopova. Ne govorite deci da su tužibabe kad vam se požale, NIKAD.
Onaj ko prijavi drugara što ga je udario, NIJE tužibaba. On traži pomoć od odraslih da reši problem koji sam ne može. Onaj ko prijavi komšiju jer je parkirao auto na pešačkom prelazu NIJE tužibaba. On želi da živi u bezbednom okruženju. Niz se nastavlja.
Nijedna unutrašnja kontrola u porodilištu, nijedna poseta inspekcije, niti jedna brza reakcija suda ne mogu učiniti koliko društvo koje decu ne uči da je ćutanje zlato. I koliko majke i očevi koji su to već naučili i koji ne ćute. Oni mogu promeniti društvo jer su oni ti koji danas rađaju decu, buduće majke koje će prijaviti svako nasilje, jer znaju da imaju pravo na dostojanstven tretman. Buduće očeve koji će stati uz svoju decu i njihovu majku, hrabro i bez straha.
Ne ćutite na nasilje. Prijavite svaku uvredu. Neka vas ne bude stid da svoju decu sutra pogledate u oči.