Govorom dete razvija intelektualne veštine – kada nešto kaže, ono pokušava rečima da izrazi misli. Tako misli postaju jasnije.
Govor je povezan sa celokupnim razvojem deteta, a posebno razvojem mišljenja.
Uslovi za razvoj govora
Za pravilan razvoj govora moraju biti ispunjeni određeni uslovi. Osnova za taj razvoj je zdrav nervni sistem sa intraktnim govornim centrima i nervnim vezama između njih, a čiji je zadatak nadzor i usklađivanje delovanja govornog aparata. Osim toga, moraju biti pravilno i dobro razvijene i psihičke funkcije kao što su: pažnja, zapažanje, mišljenje i pamćenje sa slušnim pamćenjem. Čula moraju biti razvijena, a govorni aparat zdrav. I na kraju, vrlo je bitan i pravilan i uzoran govor dečje okoline.
Početak govora je oko 15. meseca starosti. Obično devojčice progovore pre dečaka. Među decom su, naravno, i individualne razlike koje su uslovljene izrazitijom dispozicijom za komunikaciju, boljim uzorima za govor, jačim pobudama za govornu aktivnost i većom spremnošću za slušanje i imitiranje. Do 3. godine je govor oblikovan u grubim potezima. Dete izgovara većinu glasova i upotrebljava skoro sve vrste reči. Naučene reči već može povezati u kratke rečenice.
Prva godina
U prvoj godini imamo fazu koju zovemo „pripremni predfonetički period”. Ima više nivoa:
VRIŠTANJE (vokalizacija) – Svi glasovi koje beba proizvodi instinktivno su neopredeljeni, ali su slični samoglasnicima (vokalima). Ti glasovi su neka vrsta pripreme za kasniju izvedbu samoglasnika.
BRBLJANJE – Brbljanje je slučajno i refleksno. Ono je tek izraz dečjeg (ne)zadovoljstva.
TEPANJE – U drugoj polovici prve godine beba počinje ritmički ponavljati slogove.
EHOLALIJA – Eholalija je period kada dete počne oponašati govor odraslih. Ta pojava bitno utiče na dalji razvoj govora. Dete sluša govor okoline, razne šumove i zvukove i sve to pokušava imitirati mimikom i pokretima. To imitiranje je još uvek instinktivno, ali slušanjem i imitiranjem okoline, počne mu prelaziti u svest. Pred kraj prve godine jako se razvije detetovo slušno razumevanje i zato se popravi i njegovo razumevanje govora. Uticaj pozitivnih emocija jako utiče na razvoj sposobnosti razumevanja govora, a sve to doprinosi detetovom bržem celokupnom razvoju.
Period oblikovanja govora
Neka deca izgovore prvu reč već u osmom ili devetom mesecu; najviše dece u jedanaestom ili dvanaestom. To je proces usvajanja izraza koji su povezani sa najosnovnijim potrebama i osećajima deteta. Svaki izraz obeležava celokupnu situaciju. O prvoj reči govorimo kada je veza između reči i osobe ili predmeta logična. Prve reči označavaju misli ili rečenice, i zovemo ih „monoreme” (rečenica-reč). To je period kada dete zbog nedovoljno razvijenog slušnog centra ne može precizno reprodukovati reči. Razlog za to je što je motorički deo dečjeg govora slabije razvijen nego senzorički – dete razume puno više nego što može da kaže.
Period prvog govora počinje između 15. i 18. meseca starosti. To je vreme kada je dete već stabilnije i nije više toliko zaposleno hodanjem. Dete tada shvati da svaka reč ima tačno određeno značenje. Postane radoznalo. Pita: „Šta je to?” To pitanje uvek postavlja odraslima i time ih upozorava na svoju sve češću potrebu za govornim izražavanjem.
Pri kraju treće godine normalno razvijeno dete razlikuje sve glasove, čak i one koje samo još ne artikulira pravilno. Razume govor i samo govori, ali je očigledna razlika između shvatanja govora drugih i vlastite govorne aktivnosti.
Uzroci smetnji u govoru
Govor je važno sredstvo kontakta među ljudima, te su zato smetnje u njegovom razvoju uzrok poteškoća u društvenim odnosima. Govor je važan sa više stajališta. Postoji više uzroka za smetnje u govoru. Ponekad su fizičke, a najčešće socijalno-emotivne prirode. Fizički uzroci su obično smetnje na organima koji omogućavaju govor (zečja usna, nepravilno raspoređeni zubi, razdeljeno nepce). Uzrok može biti i oštećen sluh. U takvim slučajevima dete ne čuje u celini tuđi, a ni svoj govor. Smetnje u govoru ponekad mogu biti i posledica pogrešnog učenja, a ponekad ih uzrokuju i psihosocijalne smetnje i psihoneuroze.
Mumljanje i mucanje
Dva najčešća oblika govornih smetnji su mumljanje i mucanje. Kod mumljanja se radi o pogrešnoj artikulaciji, a kod mucanja o smetnjama u ritmu govora. Mumljanje se najčešće pojavljuje u predškolskom periodu, ponekad i u prvom razredu osnovne škole. Može nastati kao posledica pogrešnog učenja, a ponekad može biti znak mentalne zaostalosti. Izgovaranje je nepotpuno i zbog toga nerazumljivo.
Mucanje je vrlo česta govorna smetnja, pogotovo kada se radi o intenzivnom usvajanju govora. Govoreći dete zastaje, ponavlja početne ili završne slogove, a ni ritam govora nije mu skladan. Sami glasovi su pravilno artikulisani, ali ih dete ne može tečno izgovoriti.
Najčešće se ovaj problem pojavljuje između 3. i 4. godine starosti, jer tada dete želi na brzinu reći to što želi. Jedan od uzroka mucanja može biti organska smetnja, ali se najčešće radi o detetovoj unutrašnjoj napetosti ili traumi.
Svaki od tih slučajeva treba posebno i kompleksno proučiti, jer postoji opasnost da preteranom revnošću napravimo više štete nego koristi.
Podsticanje dečjeg govora
U početku dete razume više nego što može reći. Razvojem i podsticanjem na govor smanjuje se razlika između aktivnog i pasivnog fonda reči. Predškolsko dete je veoma maštovito i kreativno što se toga tiče. Voli da ponavlja reči, iako ih ne razume. Dečju pažnju najviše privučemo ritmom, te su zato za najmlađe vrlo važne različite pesmice, brojalice koje deca žele stalno slušati i ponavljati. Približno svake godine dete produži rečenicu za jednu reč.
Za dete staro 2 godine karakteristična je rečenica složena od dve reči, za petogodišnje dete od pet reči. Dete dugo vremena odgovara samo jednom reči i kratkom rečenicom, jer je i njegov interes kratkotrajan i zato stalno mijenja svoje aktivnosti.
Stoga su njegove rečenice isprekidane, nepovezane, često mu ponestane i reči. I još nešto za roditelje koji preterano zabrinuto prate razvoj govora svog deteta i porede ga s vršnjacima: i između dece postoje individualne razlike. Ako dete govor razume, ne trebate se bojati da neće pre ili kasnije i progovoriti.
Govorimo i slušajmo!
Ne zaboravimo da govor nije samom sebi svrha. Roditelji moraju paziti i na razgovor, na kvalitet komunikacije koja se razvija između ljudi, bilo da se radi o razgovoru s vršnjacima ili u porodici. Razgovarajući s detetom izgrađujemo i dopunjavamo detetove spoznaje. Razgovor ga usmerava na samostalno razmišljanje i zaključivanje. Razgovor nije jednosmeran put! Deca moraju naučiti i slušati sagovornika, sačekati da dođu na red, a ne govoriti istovremeno kad i njihov sagovornik.
U predškolskom periodu bi zato dete morali naučiti kako da na kulturan način komunicira i sa odraslima, i sa svojim vršnjacima, a ne samo da priča!