Da bismo prikazali stanje u prosveti, izvedimo jednostavan eksperiment. Stavimo šerpu sa vodom na plotnu, poklopimo je i uključimo šporet na najjače. Posle nekog vremena poklopac će početi da igra. Uzmimo zatim nešto vrlo teško i pritisnimo poklopac. Zatim sačekajmo da sve eksplodira. Posle eksplozije pospremimo kuhinju i ponašajmo se kao da se ništa nije desilo. Nakon nekoliko dana nastavimo da sprovodimo isti eksperiment u produženom trajanju. Nema veze što je šerpa napukla, što su gole žice pod naponom, što ključala voda bljuje oko nas. Nemojmo se uzrujavati. Samo sedimo sa strane i razmatrajmo čime da sve to poklopimo kako se ne bi videlo.
Naša škola je eksplodirala. Ovako dalje ne može ako želimo da to i dalje bude škole. Ako je još uvek ikome stalo da imamo školu. Osim deklarativno.
Škola nije izolovano ostrvo. Ona je žrtva sveukupnog prostakluka i nasilja koji je u našem društvu postao dominantan. Žrtva je urušavanja moralnog kodeksa, poremećenog vrednosnog sistema, partijskog dovođenja na rukovodeća mesta onih ljudi koji sa školom i njenim funkcionisanjem nemaju blage veze.
Ugrožena su deca, njihova sigurnost , vaspitanje i obrazovanje. Ugroženi su nastavnici. Prepušteni su sistemu koji im kao rešenje nudi samo restriktivne i kozmetičke mere jer smisleni put ne umeju da nađu. Za to je potrebna, ipak, ogromna energija, znanje i uvažavanje struke.
Posle majskih tragedija stigla su obećanja o smanjenju broja učenika po odeljenjima. Do sada se po tom pitanju nije uradilo ništa.
Obećano je više psihologa i pedagoga. Ni od toga ništa. Ni u nagoveštaju. Ali zato ministarka najavljuje novu sveobuhvatnu edukaciju za postojeće psihologe kroz niz seminara na kojima će ih naučiti kako da razumeju signale neverbalne komunikacije. Ja sam sigurna da naši psiholozi to i sada vrlo dobro znaju, ali ne mogu da uoče ni jedan signal od gomile papira koje svakodnevno popunjavaju jer su obavezni da postojeći sistem nahrane besmislenom formom i predstave kao nešto što i dalje živi, da našminkaju mrtvaca, da umire savest nadležnih i ostave ih u blaženom uverenju kako je sve pod kontrolom.
Nastavnicima se kao alat nude samo restriktivne mere. Prvo čuvene Smernice u kojima je pobrojano sve ono što su oduvek radili. Zatim Pravilnik o ocenjivanju u kome su dvotrećinski prepisane stare mere, a u preostaloj trećini su imenovani nosioci biča i sumnje za prethodne dve trećine. Tako smo dobili zmiju koja jede svoj rep, plus školske policajce koji, osim fizičkog postojanja, nemaju nikakvo dodatno ovlašćenje.
Ministarka se, uz žaljenje za isprebijanog kolegu, pita kako je moguće da je dečak uopšte ušao u školu. Istina je da u bilo koju školu može da uđe svako. Kad god želi, kako želi i kad želi.
Sindikati, uz žaljenje za isprebijanog kolegu, pozivaju na jednodnevnu obustavu rada. Najveći broj prosvetnih radnika neće ni da ih čuje. Jer su prevareni više puta. Ne žele da, kao stado, budu vođeni od strane onih u koje opravdano sumnjaju, od strane onih koji ćute kada bi trebalo urlati, onih koji su se podelili u nekoliko frakcija, pa se ne zna ni ko se kako zove, a kamoli šta zastupa.
ŠKOLA TREBA DA STANE
Ne na jedan dan, na nedelju dana…Treba da stane i da stoji sve dok neko ne bude dovoljno hrabar da podigne poklopac sa vrijućeg lonca i ne suoči se sa suštinom.
Škola treba da stane sve dok se ne stvore uslovi za:
– Uspostavljanje dugoročne nacionalne strategije u obrazovanju od vrtića do kraja studija i koja neće biti podložna promeni bar deset godina;
– Uključivanje stručnjaka u osmišljavanje školskog procesa, školskog života, ponašanja, vaspitnih i obrazovnih ciljeva i metoda kako se do toga stiže. Uz akademske stručnjake, neophodno je uključiti i stručne ljude iz prakse jer nam se već prečesto dešava da je svetla knjiška misao nesprovodiva.
– Povratak ugleda prosvetnim radnicima, ne samo kroz povećanje plata, već kroz neprekidnu edukaciju svih slojeva društva kako bi se sagledala vrednost škole kao institucije od nacionalnog značaja, temelja svega postojećeg. Čemu služi samo edukacija prosvetnih radnika kroz niz, često bezvrednih, seminara? Kome će oni plasirati to znanje ako su negirani i popljuvani?
– Povratak ugleda univerzitetu i preispitivanje svih sumnjivih zvanja, kao i stvaranje obaveze učešća iste te akademske zajednice u oblikovanje nacionalnog stava prema obrazovanju i zaštite akademske časti.
– Prečišćavanje javnog prostora od govora mržnje, nasilja, svih oblika diskriminacije, puzećeg fašizma, revizije istorijskih činjenica i zloupotrebe stvarnosti i zdravog razuma.
– Obrazovanje jednog sindikata prosvetnih radnika koji bi bio u obavezi da svoj posao obavlja transparentno i u korist svih zaposlenih, koji bi poznavao pravo i propise, pa ne bi izricao prazne floskule i pričao uprazno, a zatim potpisao nešto što nikome nije po volji, jer ih je prošao revolucionarni žar. Dakle, sindikat koji ne bi odustajao.
Nacrt strategije da se zaustavi odliv mozgova i mlade radne snage iz ove zemlje.
– Prestanak prakse gluvih telefona između škole i službi socijalne zaštite, škole i policije, škole i raznih platformi koje nisu loše zamišljene, ali u praksi ne rade.
Zaustavljanje vihora restriktivnih mera upravljenih prema deci i nastavnicima i promišljanja uzroka koji do sunovrata dovode.
– Svođenje papirologije na razumnu meru jer papiri su tu da prate suštinu. Nije suština šta smo napisali, već šta se uradilo. Setimo se enterijera Nušićevog Sumnjivog lica gde je sve u registratorima i gomilama papira pritisnutih kamenom, a ispod svega je nerad, korupcija i prljav veš.
– Stvaranje klime u kojoj neće samo ocena određivati uspeh, već i veštine, sposobnost komunikacije, saosećajnost, solidarnost, doprinos zajednici, duhovitost, liderstvo.
Uvođenje nacionalnih provera znanja na kraju određenih razreda kako bi se sva deca vrednovala po istim kriterijumima i izbeglo čuveno poklanjanje ocena. Ukidanje zvanja odličan, vrlodobar…uvođenje prosečne ocene, uz pisanu karakteristiku ukupnog ponašanja i vladanja.
– Uvođenje stručne i pedagoške provere za sve prosvetne radnike koja bi uključivala procenu kompletne ličnosti i sposobnosti te ličnosti za rad sa decom, uz karakteristiku napredovanja. Ova provera bi trebala da pokaže i spremnost nastavnika da napreduje kako im ne bi poslednja pročitana knjiga bila na završnoj godini studija. Procena bi trebala da uključi i test opšte kulture i tako obaveže nastavnike da prate zbivanja oko sebe, stvaraju kritički stav prema određenim pojavama i spremnost za reakciju u momentima stručne ili moralne ugroženosti.
Možda je sve ovo utopija. Mislim da nije, sve je ostvarivo, ali smo mi duboko zabrazdili i kola smo duboko u blato ukopali. Treba samo jedan broj tvrdoglavih, upornih i voljnih da povuku. I hrabrih, najviše hrabrih da skinu onaj lonac sa početka priče, bace ga i spasu nas od katastrofe.