Tekst objavljen na portalu Zelena učionica https://zelenaucionica.com/nije-fer-da-svakoga-ko-u-skolu-kroci-saceka-laz-u-nasim-skolama-se-uci-sve-osim-zivota/ podeljen je u rekordnom broju – preko 17 hiljada puta za tek nekoliko dana. Čak su ga i drugi portali preuzeli, dodavši bombastične naslove sa mnogo izmišljenih detalja, pa smo stigli do toga da je autorka (tj. ja) nastavnica (iako to nisam odavno), na nekim portalima čak nastavnica škole „Vladislav Ribnikar“, da je tekst zapravo moje „otvoreno pismo“ i da sam svima „zapušila usta“.
Međutim, ono što čudi više od izvrtanja istine jeste činjenica da, i pored svih napomena i pojašnjenja u samom tekstu, postoji određeni broj čitalaca koji u njemu vide osudu najboljih đaka, takozvanih „vukovaca“, kao i generalizaciju po kojoj su svi odlični đaci potencijalne ubice, a svi oni sa slabijim ocenama divni ljudi.
Svako objašnjenje „šta je pisac hteo da kaže“ smanjuje vrednost samog teksta, ali s obzirom na vrlo osetljiv momenat i jezivu situaciju u kojoj smo se svi našli, pokušaću…
Diploma „Vuk Karadžić“
Odmah da napomenem da sam i ja tokom školovanja bila „vukovac“, a mnogo godina kasnije i moja ćerka je dobila istu diplomu. Dakle, ideja da generalizujem bilo šta, a kamoli „vukovce“ kao negativce, više je nego besmislena. No, da vidimo šta kažu propisi.
Članom 5 Pravilnika o diplomama za izuzetan uspeh u osnovnom obrazovanju i vaspitanju se predviđa da se diploma „Vuk Karadžić“ dodeljuje učeniku koji je tokom školovanja imao sve petice, primerno vladanje i najmanje jednu diplomu „Dositej Obradović“, što je osvojena prva, druga ili treća nagrada na takmičenjima i smotrama predviđenim kalendarom. Bilo kad u toku školovanja. Iz bilo kog obaveznog predmeta. To nije mnogo teško.
Ako objektivno razmislimo o „svim peticama“, a zatim o činjenici da obično imamo po nekoliko „vukovaca“ po odeljenju, shvatićemo da je ideja Vukove diplome izgubila smisao.
Biti odličan iz svih predmeta znači biti jednako izuzetan u matematici kao u likovnom, u istoriji kao u fizičkom, u hemiji i srpskom kao u muzičkom. Na primer, u osmom razredu deca imaju 14 predmeta. Ako u svakom odeljenju imamo nekoliko njih koji su iz svih 14 vanredno dobri, čudo je da smo na PISA testovima među najslabijima i da se, umesto finskog modela, ne ističe naš kao najbolji.
Takvu vrstu genijalnosti u generaciji može imati najviše jedno do dvoje dece u gradu veličine Beograda. Eto, da pojasnim – da, i moja vukova diploma i ona koju je dobila moja ćerka su delom poklonjene, a samim tim i besmislene.
Nažalost, u društvu vlada stav da dete koje je dobro iz matematike i fizike ne treba da se strogo oceni iz tehničkog ili iz fizičkog. „Pa šta ako ne ume da trči?“ Za to u srpskom jeziku postoji reč – laž. Lažemo da je dobro iz svega jer mnogo dobro zna matematiku. Da su ocene opisne, to bi značilo da nastavnik treba svojom rukom da napiše da učenik odlično radi nešto što uopšte ne zna ili ne ume.
Pored toga, svi smo više nego svesni uticaja roditelja na ocene deteta, pritisaka koje nastavnici trpe i pod kojim popuštaju i zaključuju više ocene nego što učenik zaslužuje. Mi koji smo makar nekad radili u školi znamo da, nakon svega toga, dolaze dogovori među nastavnicima vezani za decu kojoj fali baš ta jedna petica za uspeh)
i na samom kraju sednice gde se finalno „natežu“ ocene, kako bi neko dete bilo odlično, vrlo dobro ili imalo sve petice. Nekada se na nastavničkom veću pokloni i po nekoliko ocena (i to se zove „pomoć“ dobrom detetu ili „izlaženje u susret“). Nemojte samo reći da to nije istina i da niste znali.
Da imam neku moć da utičem na izmene zakona i pravilnika, ukinula bih opšti uspeh (jer tu dolazi do najvećeg poklanjanja tj. najvećih laži), a posledično i diplomu „Vuk Karadžić“, jer srljajući ka tom cilju – dobijanju diplome – i roditelji i deca, a na kraju i nastavnici, gube kompas i obesmišljavaju ideju isticanja najboljih učenika.
Učenik generacije
Pomenuti pravilnik veoma malo obrađuje pitanje učenika generacije, tek u jednoj rečenici Člana 1 u kojoj se kaže da se opštim aktom škole određuju uslovi za izbor učenika generacije.
Za neupućene treba pomenuti da ova diploma, osim činjenice da je u celoj generaciji izabrano samo jedno dete koje je zaslužuje, nema nikakav konkretan značaj – ne dodaje poene na upisu srednje škole, ne daje nikakve privilegije, eventualno neke lokalne skupštine dodele poklone svojim đacima generacije i to je to. I da, može lepo da se fotografiše i okači na fejsbuk ili instagram nalog roditelja.
Ipak, juriš na tu titulu je ozbiljan. I nastavnicima je stalo da baš iz njihovog odeljenja bude odabran taj učenik, a roditelji često dovode advokate i obaraju konkurs. Niste znali? Da, da, ima i toga. Iako ta diploma ne znači mnogo.
Ali činjenica da je Pravilnik dozvolio školama da same odrede uslove za izbor, učinila je da ti uslovi budu različiti. Ima nekoliko svetlih primera, škola koje su se potrudile da istaknu zaista najbolje izlazeći iz okvira petica i medalja, kao i mnogo onih drugih koji su odabrali jednostavnu proceduru za izbor koja počinje od odlikaša. Kod velike većine je baš diploma „Vuk Karadžić“ preduslov. Ta, tako obesmišljena i poklonjena diploma.
A čak i da nije tako obesmišljena, učenike sa svim peticama smo već nagradili Vukovim diplomama. Zašto isključivo među njima birati opet najboljeg? Zašto su ocene opet preduslov (ili u najboljem slučaju uslov) za učenika generacije?
Da ne pominjemo neujednačene kriterijume i u okviru jedne škole, među nastavnicima, a kamoli među školama… Hajde da razmislimo o deci koja bi zaista mogla biti uzor narednim generacijama, čija fotografija bi s pravom bila postavljena u hodnicima škole i bilbordima.
Na primer, vrhunski sportisti, koji najčešće nemaju odlične ocene jer treniraju i ne stižu da uče.
Ili, dete koje piše pesme, organizuje humanitarne akcije, ima rok grupu, koje je izuzetan drug… ali nema sve odlične ocene.
Jedan Đoković, jedan Jokić, Stefan Milenković, Pogorelić, Nemanja Radulović…. oni nikad ne bi ušli u izbor, a nisu li oni baš ti na koje naredne generacije treba da se ugledaju?
Još jednom – postoje škole koje boduju i razne vannastavne aktivnosti, ali manje ili više, sve se svede na odlične učenike koji su se takmičili, naravno – pod imenom škole (razna takmičenja na koja deca idu nezavisno, konkursi za dečiji roman, idejna rešenja itd. najčešće se ne uzimaju u obzir). I još jednom – učenici sa svim peticama (kako god da su te ocene stekli) su već nagrađeni. Možemo li istaći i neke druge vrednosti?
I stoga – kao što sam u pomenutom tekstu navela – da, K.K. je mogao biti kandidat za đaka generacije, ali A. nije – on nema petice. I da, stojim iza toga da se više ističu lažne petice nego humanost, da su retke škole koje idu izvan okvira i u kojima učenik generacije ne mora biti vukovac.
Dakle, kao što nastavnica iz teksta, koja je sačuvala ko zna koliko života, neće biti istaknuta kao uzor, tako nećemo više čuti ni za A. ni za decu koja su postupila kao A, ako nemaju petice. Dakle da – u našim školama se uči sve osim života.
Autor: Maja Bugarčić