Kolumna: Sunđeri i krede
Autor: Boris Jašović
Najnoviji letnji hit koji stiže iz Ministarstva prosvete predstavlja pravu bombu iako nosi neinteresantan, čak bi se moglo reći pomalo i dosadan naziv – “Optimalizacija racionalizacije”.
Naime, nakon “racionalizacije”, odnosno smanjenja zaposlenih u prosveti, na red je došla i “optimalizacija”, to jest gašenje pojedinih osnovnih i srednjih škola iliti njihovo pripajanje drugim školama, te na taj način stvaranje čudnovatih hibrida koji se (osim u
graničnim slučajevima), protive zdravom razumu, no ne i planovima Svetske banke.
Tako vam je to kada procesima vaspitanja i obrazovanja u nerazvijeniim poluperiferijama rukovode svetski bankari.
Kako ističe posebni savetnik ministra prosvete (a prenose Novosti), Ministarstvo će tokom leta izaći pred Vladu sa planom reorganizacije škola. U prvoj fazi će biti “upareno” 38 srednjih škola i formirano 19 novih, dok će u drugoj fazi biti “spojeno” 30
osnovnih i srednjih škola i formirano 15 mešovitih.
Iz priloženog se da primetiti kako je u pitanju ozbiljan zahvat, bez premca u dosadašnjoj praksi našega sistema. Da nevolja bude veća, izgleda da se ovakvi i slični “el grande” zahvati izvode bez konsultovanja prosvetne zajednice koju inače (teško mi je da ovo
priznam), odavno već niko ništa i ne pita.
A bilo bi lepo da iz Ministaratva prosvete najpre (ako ništa drugo, a ono bar forme radi), priupitaju prosvetne radnike šta oni misle o planu “optimalizacije” škola u Srbiji, pa da tek nakon toga stanu pred Vladu s konkretnim predlozima. Uostalom, primer dobre
prakse je da se povodom donošenja raznoraznih grandioznih planova države i njihovih sprovođenja u delo, organizuju javne rasprave, okrugli stolovi, tribine, diskusije… U skladu sa Ustavom Republike Srbije.
Od svega toga, izgleda, neće biti ništa budući da Ministarstvo prosvete pomenutu “optimalizaciju” opravdava efikasnijim i kvalitetnijim obrazovanjem i naravno uštedom – što je ustaljena mantra koja služi kao večito pokriće za sve akcije kojima država nastoji da reformiše sistem obrazovanja i vaspitanja (ali i druge sisteme), u skladu sa projekcijama Svetske banke i MMF-a.
Uz ovo dakako ide i preventivno umirivanje prosvetne zajednice pričom da nakon “uparivanja” škola nastavnici neće ostati bez fonda časova.
Na žalost, takvo umirivanje, ili je bolje reći uljuljkivanje prosvetnih radnika u komfornu egzistenciju “od danas do sutra”, prolazi bez ikakvog otpora unutar prosvetne zajednice. Naime, mnogima je fond časova najvažnije pitanje u životu, te sasvim dovoljna motivacija da unapred dignu ruke od bilo kakvog protesta protiv “optimalizacije” i drugih reformatorskih planiranja. U suprotnom, mnogi bi se već do sada uvredili sadržajem poruke koju im je Ministarstvo prosvete odaslalo (a Blic preneo u subotnjem broju), da će: “Svi nastavnici biti „prepakovani“ i da niko neće ostati bez fonda časova”.
Tako ispada da je pun fond časova jedini ideal kojem trebamo stremiti u trenutku kada Svetska banka nastoji, dakako preko države u kojoj živimo i ministarstva pod čijim okriljem radimo, da prepakuje naš školski sistem, a i nas zajedno s njim? I zar se, moliću
lepo, ne pakuju isključivo robni artikli široke potrošnje? Deterdženti, mesni naresci, sapuni, čarape, polutke, sardine, stiropori, salame, jogurti, televizori… I da li sebe zaista vidimo kao robu? Štaviše, da li pristajemo da nas neko tretira robom? I da li ćemo ikada uzviknuti: NIKAD ROBOM?!
Postavlja se i pitanje, da li će hibridne tvorevine “uparenih” škola u Srbiji zaista funkcionisati na bezbedan i efikasan način? Naročito mešovite tvorevine nastale spajanjem osnovnih i srednjih škola! Idejni tvorci ovakvih vaspitno-obrazovnih hibrida iz redova Svetske banke godinama unazad tvrde kako mešovita ekonomija nije dobra (da je maltene nemoguća), ali zato s puno elena predlažu eksperimente sa mešovitim školama!
(Državama su danas, kao što znamo, puna usta bezbednosti! Štaviše, bezbednost nam se nameće kao nekakav ideološki koncept, posve nova ideologija). Dobro, ukoliko je reč o graničnim slučajevima isturenih odeljenja ili seoskih škola sa dvoje đaka – „spajanje“ je više nego neophodno. Na prvom mestu zbog socijalizacije dece – ali i to samo u slučajevima tzv. horizontalnog „spajanja“ – to jest, „spajanja“
isključivo jedne osnovne škole sa drugom osnovnom školom.
A što se efikasnosti nastave u „prepakovanim“ školama tiče, nameću se sledeća pitanja:
Da li će se nastavnici iz dve različite škole efikasnije tiskati u jednoj zbornici (ili će ih ipak, iz optimalnih razloga, biti dve);
Da li će jedan PPS efikasnije delovati unutar dve škole?
Da li će jedan računovođa ili sekretar efikasnije raditi unutar dve škole?
Na koncu, ali i ne najmanje bitno, na koji će se način rešavati kadrovska pitanja u „uparenim“ školama? Na primer, u kojoj će „spojenoj“ školi domar ili sekretar ostati bez posla?
Ili, iz kojih će se škola viškovi tetkica upućivati na biro rada? (Da li će se bacati kocka kao u kazinima, ili će se pak organizovati turniri u izvlačenju slamki?)
Ne zaboravimo da je Svetska banka postavila državi Srbiji uslov da uredi školski sistem “u kojem je svake godine sve manje dece, a broj zaposlenih i troškovi se ne smanjuju”. Pa zar takav imperativ ne nagoveštava dalju “racionalizaciju” radnih mesta u sektoru obrazovanja i vaspitanja, te situaciju u kojoj će mnogi definitivno, kao kolateralna šteta “optimalizacije”, ostati bez posla!?
(Dakle, ipak “optimalizacija racionalizacije”).
Da kojim slučajem živimo u Finskoj, Danskoj ili Švajcarskoj, slične bojazni nam verovatno ne bi padale na pamet. Ipak, živimo (pardon, životarimo) u državnom hibridu burazerskog kapitalizma i partitokratskog nepotizma, pa s puno prava možemo podozrevati da se razne “racionalizacije” prvenstveno vrše zarad ravnoteže u državnoj upravi gde su godinama unazad posao dobijali mnogi viši, samostalni i posebni savetnici, sekretari za ovo i ono, te sekretarice i razni pomoćnici sa mesečnim primanjima duplo većim od plata prosvetnih radnika. A što drugim rečima upućuje na zaključak kako masovno zapošljavanje državnih činovnika (po partijskom ključu), na koncu mora završiti u kadrovskom “peglanju” iliti “racionalnom” smanjenju zaposlenih na drugoj strani.
Stoga trebamo razumeti i Ministarstvo prosvete kojem u ovom trenutku nije lako budući da se rve sa sistemskim problemima. U pitanju su suprotstavljeni procesi koji se sudaraju na grbači prosvetnih radnika a na štetu sistema vaspitanja i obrazovanja.
Najpre, tu su liberalno-tržišni zahtevi koji dolaze iz Svetske banke i MMF-a, a koje država Srbija nekritički prihvata premda ovi nemaju mnogo dodirnih tačaka sa procesima vaspitanja i obrazovanja. Tu je zatim i praksa partijskog zapošljavanja unutar sistema državne uprave koja takođe nema veze sa procesima vaspitanja i obrazovanja – štaviše, obesmišljava ih.
Zbog toga bi se Ministarstvo prosvete moralo poduhvatiti ozbiljnijih analiza kadrovske situacije u sopstvenom dvorištu budući da nerezonsko štancovanje novodiplomiranih prosvetnih kadrova ne rešava problem, dočim ga još manje rešavaju zapošljavanja partijskih kadrova.
Dokle god politika ne bude proterana iz škola, i dokle god se ne obustavi kopipejst metodologija prihvatanja gotovih rešenja, pa makar takve direktive dolazile iz epicentra Svetske banke, dotle će razne “racionalizacije” gubiti uporišta u “raciju.” Isti je slučaj i sa taze planom “optimalizacije” (gašenje ili spajanje škola), koji poprima groteskne obrise nakon nedavnog pokušaja prodaje Železničke tehničke škole u Beogradu.
Zbilja, da li je neko postavio pitanje sudbine školskih zgrada nakon potencijalnog sprovođenja “optimalizacije”? Šta će recimo biti sa 19 školskih zgrada iz kojih će tokom prve faze “optimalizacije” biti iseljeno nastavno osoblje i deca? A o čemu Ministarstvo
prosvete za sada ne govori. Odnosno, šta će biti sa 15 školskih objekata koji će ostati prazni nakon druge faze “optimalizacije”?
Da li će država na javnim licitacijama rasprodavati ispražnjene školske zgrade tzv. investitorima koji će potom u njima razvijati biznis na bazi tržnih i spa centara, ili će ih biznismeni kupovati zbog atraktivne lokacije pogodne za podizanje optimalno
profitabilnih hotela ili zgrada sa stanovima za prodaju?
Takav scenario „optimalizacije“ ne bi bio etičan i mogao bi proizvesti spekulacije prema kojima se gašenja, iseljenja ili prerseljenja pojedinih školskih kolektiva iz pojedinih građevinskih objekata, vrše zarad realizovanja kojekakvih biznis-planova koji nemaju ama baš nikakvih veza s procesima vaspitanja i obrazovanja.
(U sistemu u kojem je bez problema moguće “prepakovati” prosvetnog radnika kao kakvu paštetu, ništa na žalost nije nemoguće).
Naposletku, nije teško zamisliti kako bi se u uređenim državama poput Finske ili Danske odvijala “optimalizacija” o kojoj je ovde reč.
Ispražnjene zgrade škola bile bi adaptirane u stambene prostore za nastavnike koji nisu rešili stambeno pitanje, ili za mlade bračne parove i talentovane naučnike. Ili bi bile “prepakovane” u vrtiće i domove za stare… Škole se svakako ne bi gasile!
Ministarstvo prosvete bi i to trebalo da ima u vidu?