Да ли да дозволим детету да упише средњу школу у другом граду? (савет психолога)

Foto: Canva

„Ради се о мотивисаности обе стране, дететове да истраје у томе што жели да упише и родитељске да допусти поверење зарад остварења дететових жеља и развијања независности” – психолог Мирјана Марковић

Одлука да дете упише средњу школу у другом граду представља изазов за целу породицу. Које су предности, а који су изазови са којима се средњошколац може суочити приликом пресељења у други град? Како пронаћи равнотежу између подстицања дететове независности и наше потребе да пружимо подршку и надзор? Како одржати блискост и отворену комуникацију унутар породице? О овим важним питањима разговарали смо са психологом Мирјаном Марковић из Центра за дечију психологију.

Који су кључни фактори које родитељи требају размотрити када процењују да ли је њихово дете спремно да упише средњу школу у другом граду?

Већина родитеља заиста познаје своје дете. С обзиром на то да се ради о вулнерабилном периоду за адолесцента који уписује средњу школу, велики број родитеља свестан је тих промена и прати их. Ако се деси да дете има веће емоционалне промене у току одрастања, већина родитеља сматра да њихово дете није спремно да само борави у другом граду без њиховог надзора. Најчешћи одговор родитеља из унутрашњости, а чије дете има интензивних емоционалних промена, јесте да „не долази у обзир” да се дете школује само у већем граду. Такође, ако родитељи сматрају да њихово дете није спремно да живи само и само доноси одређене одлуке, без обзира на то да ли има емоционалних проблема или не, неће пустити дете да се школује далеко од њих. Други фактори за доношење одлуке могу бити практичне природе или финансијске. 

Како пронаћи баланс између подстицања независности детета и потребе родитеља да пруже подршку и надзор, када дете похађа школу у другом граду?

Ради се о мотивисаности обе стране, дететове да истраје у томе што жели да упише и родитељске да допусти поверење зарад остварења дететових жеља и развијања независности. Већина породица се месецима припрема на то. Верујем да, уколико је комуникација на релацији родитељ – дете као и родитељ – родитељ здрава, постоје договори који родитеље оснажују да искораче из своје улоге контролишућег у улогу подстичућег (у овом случају независност код детета) и обрнуто. 

Који су потенцијални емоционални изазови с којима се средњошколац може суочити приликом пресељења у други град ради образовања? 

Пресељење може бити мучно социјално и емоционално искуство. Без обзира да ли се ради о жељеној школи, напуштање друштвених кругова, веза и начина живота може негативно да утиче на ментално здравље детета. Деца тада пролазе најважније фазе физичког и менталног развоја и пресељење у други град и нову школу може да подстакне мешавину осећања, укључујући анксиозност, усамљеност, стрес, носталгију па чак и осећај губитка и туге или депресије. То даље може да повлачи са собом озбиљно дисфункционално понашање као последицу, али и психосоматске реакције. 

Ако се деси да дете буде усамљено у другом граду, имаће доживљај изолације и осећање туге. Борба да се прилагоди може да буде и негативна последица, а то је да се дете повуче, а да у том случају нема родитеље и њихову негу поред себе. Усамљеност и борба против ње могу да оду у другу страну, да дете, адолесцент у овом случају, почне да користи неке психоактивне супстанце како би „обезбедили” своје место у новом окружењу. Како нема надзора, лакше је, не и нужно, упасти у друштвено социјални проблем. 

Како родитељи могу помоћи својој деци у превазилажењу тих изазова?

Отворена и искрена комуникација је један од најважнијих начина на који родитељ може да помогне свом детету, да дете које почиње да се осамостаљује осети подршку и да осети да родитељи разумеју кроз шта оно пролази током овог изазова. То утиче на смањење несигурности и анксиозности у оваквим ситуацијама. Да би се то постигло, потребно је да родитељи обрате пажњу на оно што њихов адолесцент говори и ради и неопходно је увести разговоре са дететом о потврђивању и изражавању његових осећања и забринутости. 

С друге стране, родитељу је потребно да задовољи своју бригу и пожељно је да буде упућен у дешавања. Уколико је потребно, предложила бих да себи дају одговоре на одређена питања и предупреде неке потенцијалне незгоде: рецимо да ли дете има неког у близини коме они могу да верују у случају да детету затреба помоћ – на пример, блиски пријатељ, сусед и слично. Да заједно са дететом прођу потенцијалне опасне ситуације као на пример, да ли дете зна шта да ради ако се изгуби у другом граду или ако остане без новца, како да препозна безбедна и сигурна места и сл. 

Које су препоручене стратегије за одржавање блискости и комуникације између детета и родитеља када је дете удаљено од породичног дома због школовања?

Ако прескочим оне које се граде током одрастања од најранијег детињства, а које подразумевамо у овом случају (добра комуникација, поверење, емпатија, увиђавност, научене обавезе и одговорност), предложила бих практичне стратегије као што су:

  • Договор са дететом око распореда телефонских позива
  • Пружање безусловне емоционалне сигурности (у смислу да и родитељи буду емоционално доступни, да стоје иза своје речи, ако су обећали да ће бити ту за сваки проблем или ћаскање са својим дететом, нека буду ту – дословна доступност представља основу за емоционалну доступност. Као што сам рекла и деца и родитељи се плаше, с тим што деца често оклевају да то признају, зато се саветује родитељима да покажу рањивост и да се на тај начин повежу емоционално са дететом. 
  • Саветујем онлајн групе (или календаре) целе породице или неко друго дигитално дељење породичних садржаја, деца некад то доживљавају као “сигурно место” у модерном свету. Такође, на тај начин имају и увид у дешавања целе породице и немају осећај изолованости. Ово је такође важно ако су родитељи разведени. 
  • Поштовање приватности од стране родитеља ка детету. Ово је неопходно посебно јер је ово фаза идентитета када детету требају облици социјализације без присуства родитеља. А и једноставно је, никада не можете знати шта деца рада сваког тренутка у току дана (што је и поента осамостаљивања, а и давања поверења). 
  • Изненађења су добри начини комуникације на даљину, на пример, већина адолесцената воли да види да и други виде да су они самостални. Тај доживљај често имају када приме пошту из свог града, неку забавну разгледницу, или неки пакет. Или ако родитељи знају да дете има да неку утакмицу или неки важан дан, могу да га изненаде неким поклоном преко пријатеља и сл. 

Које су предности и потенцијалне користи за дете од уписа средње школе у другом граду са аспекта личног развоја?

Без обзира на изазове које доноси пресељење оно има и добре стране, као што су:

  • Нови почетак – пресељење пружа прилику да адолесцент почне изнова и промени неке ствари које му се до тада нису допадале у његовом животу.  
  • Нови град, нова места за истраживање и нове могућности, нове ствари за учење, нова искуства за испробавање, нове могуцћности забаве и слично.
  • Нови пријатељи па самим тим и развој социјализације, развој адаптилне интелигенције.
  • Лични развој, постепено осамостаљивање и стицање независности, стицање нових организационих вештина, као што је располагање новцем и временом итд.