Пре неки дан сам срела једног мог познаника. Питам га шта има код њега, како су му деца и жена. Каже: ‘Одлучили смо да малу наградимо са џепарцем како би сваки дан средила своју собу. Нису то неке паре, више симболично да јој дамо додатну мотивацију.
Функционисало је, све до јутрос. Уђем у собу, видим ненамештен кревет, разбацане ствари. Кћери што ниси средила собу, даће ти тајо паре како смо се договорили.’ Девојчица развукла осмех преко лица и каже: ‘Не треба ми тата, скупила сам довољно за сладолед.’
Насмејала сам се на ову дечју довитљивост, али ме је такође и подстакла на размишљање. Шта ће бити кад дечји апетити порасту, како буду пролазиле године. Можда ће данас бити задовољни са 10 динара, али то ће се променити колико већ сутра. Ако их научимо да обављају кућне послове мотивишући их новцем, дајемо прилику да нас уцењују у будућности. Нећу да направим то и то док ми не даш толико и толико. Тиме правимо манипулаторе од сопствене деце, а то сигурно ни једном родитељу није циљ.
Можемо касније да их кумимо, молимо или претимо, али без успеха. Дечји карактер се кује док су деца још у пеленама. Требамо им од малена усадити праве вредности и пажљиво их награђивати кад приметимо да улажу додатни напор.
Мислим да деца боље сарађују кад им се јасно предочи зашто нешто раде. Не спремају собу због маме и тате, већ због себе. Биће организованији, уштедеће време ако увек буду знали где им се шта налази. Учећи се разним кућним пословима, развијају самосталност, самим тим и самопоздање. Такође, уче се да помажу другима и деле обавезе.
Дете од годину и по такође може да добије одређене задатке, нпр. да слаже своје играчке у кутију. Деца уче по принципу имитирања. Кад кажем мојим синовима ‘Хајде, сложите играчке!’ не добијам жељени резултат. Сасвим је друга прича кад узмем кутију и почем и ја да слажем са њима.
Исто важи и за учење. Не треба им плаћати да би добијали петице. Оцене нису најважније. Важно је разумети градиво, развити љубав према учењу, показати деци практичним примером како научену теорију могу да примене у стварном животу. Деца су по природи радознала и воле да истражују. Када схвате да су књиге врата ка новим неистраженим световима, оцене неће бити проблем.
Не кажем да деци не треба давати новац, само га не треба користити као мамац. Треба их на време почети учити да штеде и како да располажу новцем. А новац као награда? У посебним приликама, кад улажу додатни напор да нешто ураде.
Довитљиви родитељи неће морати да прибегавају ‘плаћању’. Битно је да буду истрајни и стрпљиви у развијању корисних навика код своје деце. Исправне навике граде исправан карактер, а то је највећа родитељска награда.