Pre neki dan sam srela jednog mog poznanika. Pitam ga šta ima kod njega, kako su mu deca i žena. Kaže: ‘Odlučili smo da malu nagradimo sa džeparcem kako bi svaki dan sredila svoju sobu. Nisu to neke pare, više simbolično da joj damo dodatnu motivaciju.
Funkcionisalo je, sve do jutros. Uđem u sobu, vidim nenamešten krevet, razbacane stvari. Kćeri što nisi sredila sobu, daće ti tajo pare kako smo se dogovorili.’ Devojčica razvukla osmeh preko lica i kaže: ‘Ne treba mi tata, skupila sam dovoljno za sladoled.’
Nasmejala sam se na ovu dečju dovitljivost, ali me je takođe i podstakla na razmišljanje. Šta će biti kad dečji apetiti porastu, kako budu prolazile godine. Možda će danas biti zadovoljni sa 10 dinara, ali to će se promeniti koliko već sutra. Ako ih naučimo da obavljaju kućne poslove motivišući ih novcem, dajemo priliku da nas ucenjuju u budućnosti. Neću da napravim to i to dok mi ne daš toliko i toliko. Time pravimo manipulatore od sopstvene dece, a to sigurno ni jednom roditelju nije cilj.
Možemo kasnije da ih kumimo, molimo ili pretimo, ali bez uspeha. Dečji karakter se kuje dok su deca još u pelenama. Trebamo im od malena usaditi prave vrednosti i pažljivo ih nagrađivati kad primetimo da ulažu dodatni napor.
Mislim da deca bolje sarađuju kad im se jasno predoči zašto nešto rade. Ne spremaju sobu zbog mame i tate, već zbog sebe. Biće organizovaniji, uštedeće vreme ako uvek budu znali gde im se šta nalazi. Učeći se raznim kućnim poslovima, razvijaju samostalnost, samim tim i samopozdanje. Takođe, uče se da pomažu drugima i dele obaveze.
Dete od godinu i po takođe može da dobije određene zadatke, npr. da slaže svoje igračke u kutiju. Deca uče po principu imitiranja. Kad kažem mojim sinovima ‘Hajde, složite igračke!’ ne dobijam željeni rezultat. Sasvim je druga priča kad uzmem kutiju i počem i ja da slažem sa njima.
Isto važi i za učenje. Ne treba im plaćati da bi dobijali petice. Ocene nisu najvažnije. Važno je razumeti gradivo, razviti ljubav prema učenju, pokazati deci praktičnim primerom kako naučenu teoriju mogu da primene u stvarnom životu. Deca su po prirodi radoznala i vole da istražuju. Kada shvate da su knjige vrata ka novim neistraženim svetovima, ocene neće biti problem.
Ne kažem da deci ne treba davati novac, samo ga ne treba koristiti kao mamac. Treba ih na vreme početi učiti da štede i kako da raspolažu novcem. A novac kao nagrada? U posebnim prilikama, kad ulažu dodatni napor da nešto urade.
Dovitljivi roditelji neće morati da pribegavaju ‘plaćanju’. Bitno je da budu istrajni i strpljivi u razvijanju korisnih navika kod svoje dece. Ispravne navike grade ispravan karakter, a to je najveća roditeljska nagrada.