Маме из паркића

април 16, 2016

Провела сам пар година дружећи се са женама и њиховом децом по паркићима у крају. Одговорно могу да кажем да нема сујетнијег скупа жена на тако малом простору од тих мојих мама из паркића. Једино што сам могла чути прве године живота наших малишана је једна те иста реченица: “Није што је моје дете али је стварно најлепше, најбоље, најпаметније итд.” Све од реда смо биле заражене тим “вирусом” заслепљујуће љубави према свом првенчету који нам је потпуно помутио разум да смо знале просто да се наљутимо једна на другу кад нам дете оне друге није “нај”. Нема тог рођендана или неке посете а да нисмо, потпуно уверени у истинитост свога суда, самољубљиво устврдиле да је баш наш потомак, наш генетски клон био/била “нај” па све по реду. Слављеник би пао у засенак пред лепотом и шармом баш нашег младунца, а нама би било све као непријатно што наше дете краде пажњу и трећи пут дува свећице уместо смушеног слављеника. О уобичајеним такмичарским дисциплинама: ко је кад проходао, колико речи, зуба, килограма, косе има, до листе “објективних” сведока који сведоче о генијалности малог субјекта, нећу ни реч. Могу само да потврдим да смо биле у стању, нека у даљ а нека у вис, озбиљне, исцрпљујуће и често са лакшим повредама, све атлетске дисциплине да изређамо.
dete-na-kisi
И то не би било ништа лоше, шта више. У добробити је за наше дете та почетна очараност и фасцинација њиме, тиме оно обезбеђује и осигурава себи све што му је неопходно за раст и развој. Ми смо његов основни ресурс. Али, после одређеног времена, углавном после прве године, на ред долазе и озбољни родитељски задаци. Више није довољно само нунање и певање двехиљадити пут “Била мама Кукунка” и свирање устима на малој тиби. Сада се прелази за час са где зека пије водицу на часове енглеског језика, бар два спорта, музичку школу, мале таленте и др. и све то до шесте године.И ту многе маме из паркића прсну! Сада се заљубљени поглед ка детету мења у намрштено лице очајно што јој се трогодишњак ваља по парку, јер неће да прекине игру и иде на “егески” већ хоће да се игра. А тако је надарено и напредно то њено “индигокристалномесечево” дете да она једноставно мора свој живот да посвети том пресветлом бићу које би се најрадије ваљало по блатњавим барицама као забрањена му Пепа Прасе. Пепа није прихватљива јер је лик оца, Тате Прасета, приказан као смотани дебели шаљивац, као ни нама добро позната верзија Црвенкапе у којој вук поједе баку и Црвенкапу. НЕ! Страшни вук их затвара у ОРМАР. Неће њено дете бити изложено тако накарадним и страшним архетиповима и осталим примитивним сликама уобичајеног детињства. Прати она све меродавне родитељске портале и стручњаке, зна где тачно купити органску артичоку и све потребно за справљање нетоксичног пластелина. Не виче, не удара своје дете, даје све од себе, до последњег атома снаге да буде најбоља мама своме најбољем детету. Истински се труди и гине да му да све од себе. Баш све. Па и своје страхове, трипове, неостварене амбиције. У том свом лудилу, та уопште не тако лоша мама из паркића, не примећује да јој је дете почупало трепавицу на једном оку. Сутрадан у паркићу каже да су јој рекли да је то због дететове претеране преосетљивости на дешавања у свету?! Сирото дете ваљда гледа вести пред спавање, да буде обавештено. Не пада јој на памет да је њено трогодишње чедо преоптерећено вртићем, “егеским”, пливањем, балетом, певањем код Леонтине, програмирањем и квантном физиком. Чупање трепавица му дође као вентил са експрес лонца који његова мама не користи. Кува се само на пари, а ужина гледањем у сунце.

Све ређе долазе у паркић на слободну игру. Немају времена, а и паркић је пун несавесних родитеља који не раде довољно са својом децом, хране их сармама и смокијем. Паркић није неко место где могу да се покажу кључне вештине научене на скупим приватним часовима, то је место где се деца “само” играју и социјализују.

Све ређе и ја идем у паркић. Нас неколицина сада је двојац са кормиларом, теже је ускладити све потребе деце па се виђамо насумично. Смањиле смо очекивања, срећне што су нам деца здрава, срећна и просечна. Одричемо се разних ствари због органске исхране у вртићу (скупа је то работа), водимо децу на бар једну активност поред вртића и дивимо се тим малим људима. Наша млађа деца су сад нови учесници трке другог круга “нај” у свему. Правила су иста, али сад се више упоређују са својим старијим претходником.

Знамо да смо биле на ивици да постанемо “луде маме из паркића”, извукле смо се за длаку. Још ту и тамо ухватимо једна другу да вијамо по граду најновије представе, јогу и пливање за наше мале бебе од шест месеци. Тешко је ослободити се старих навика а и важно је да су нам малишани у току са онлајн трендовима. Неће ваљда једини у вртићу да не знају шта је рециклажа, мисо супа и ждрал поза.

Има једна мудра прича о три жене које су пошле на реку по воду. Када су се среле две жене почеше да се хвале како су им синови јаки, високи, лепи и све тако у круг. Трећа жена се није изјашњавала. Када су је друге две питале какав је њен син, она скромно рече да је млад, обичан момак као и сви други. Док су се враћале кући са реке са тешким ћуповима воде на леђима угледаше своје синове. Прва жена рече послушајте како мој син дивно пева. Друга показа на њеног сина како је јак и како далеко баца камен. Син треће жене потрча до мајке и скиде јој тежак ћуп са леђа.

 

Извор: icbmother.com

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама