Често смо сведоци ситуација у којима се стидљивост код деце ставља у негативан контекст, и по сваку цену настоји елиминисати и преобликовати у неко социјално пожељније понашање. Делује да родитељи, а још више познаници, пријатељи, људи из паркића не размишљају превише о мотивима и узроцима стидљивости, већ га једноставно етикетирају као непожељно и посежу за стратегијама „излечења“.
Деца, у ситуацији када се не осећају комфорно да нешто ураде или кажу, а на томе се инсистира, доживљавају емоционалну и когнитивну блокаду и још више се повлаче у себе. Уз то увек иде и осећај неуважености и неприхватање дететових потреба. Овде је то потреба да се не изложи. У нашој култури је уобичајено да деца која су продорнија и наметљивија бивају процењена као способна, паметна, вешта и слично, што није увек случај са децом која су ненаметљива и обазрива.
Колико родитеља поразговара са дететом о разлозима повлачења и неизлагања? Како би дете одреаговало када би некога заиста занимало зашто се понаша на одређен начин? А тек када бисмо рекли „па добро, у реду је да нешто не желиш, нисам ни ја увек расположен/а за све. Не мораш да радиш ствари које ти не пријајају.“ То би за дете значило да га уважавамо и прихватамо баш такво какво јесте и да не желимо да га мењамо. Сви желимо да будемо прихваћени. А када смо прихваћени и када смо задовољни тиме што јесмо, тек тада имамо капацитет да растемо, развијамо се и променимо неке ствари код себе.
Више је разлога због којих се деца понашају стидљиво. Нека деца се заиста осећају неадекватно и неуважено и не желе да тај осећај појачавају. Током одрастања, свака породица подржава одређене начине комуникације, показивања емоција, понашања. Уколико начин на који се дете понаша и испољава себе није подржан и вреднован као исправан од стране породице, дете себе може доживети као особу која је неадекватна и мање вредна. То се дешава на најранијем узрасту када дете још увек такве ствари не може вербално продуковати и разумети. Када су родитељи хладни, неприсутни, склони критици науштрб похвала, осуђујући, дете се такође повлачи и ствара слику о себи као о особи која је мање вредна.
На раном узрасту, свако дете има потребу да буде заштићено од стране родитеља и потребан му је родитељ којем верује и којег процењује као исправног. Зато себе доживи неадекватним, а не родитеља. Овакав механизам може бити пут који ће у одраслом добу резултирати стидом, који је озбиљна психолошка сметња и захтева дуготрајан психотерапијски рад.
Међутим, често заборављамо ону мудру и опрезну децу која са мало година имају много граница. То су деца која одмеравају, процењују, анализирају и улазе у ситуацију када се осећају довољно комфорно. То су деца која уважавају своје потребе, стављају их на прво место и постављају границе, а то је нешто што је велики изазов и за нас одрасле. Такву „стидљивост“ не само да треба подржати, него јој треба и одати признање и поткрепљивати такав начин бивања у неким ситуацијама јер је важна лекција и пут ка здравом функционисању и односима са људима.
Зато је важно да чујемо децу, да са децом разговарамо. Пре него што стидљивости приступимо корективно, да проверимо одакле долази и шта представља за дете – подршку или спутавање.
Аутор текста: Јелена Стефановић Јовановић, психолог и психотерапеут под супервизијом