Često smo svedoci situacija u kojima se stidljivost kod dece stavlja u negativan kontekst, i po svaku cenu nastoji eliminisati i preoblikovati u neko socijalno poželjnije ponašanje. Deluje da roditelji, a još više poznanici, prijatelji, ljudi iz parkića ne razmišljaju previše o motivima i uzrocima stidljivosti, već ga jednostavno etiketiraju kao nepoželjno i posežu za strategijama „izlečenja“.
Deca, u situaciji kada se ne osećaju komforno da nešto urade ili kažu, a na tome se insistira, doživljavaju emocionalnu i kognitivnu blokadu i još više se povlače u sebe. Uz to uvek ide i osećaj neuvaženosti i neprihvatanje detetovih potreba. Ovde je to potreba da se ne izloži. U našoj kulturi je uobičajeno da deca koja su prodornija i nametljivija bivaju procenjena kao sposobna, pametna, vešta i slično, što nije uvek slučaj sa decom koja su nenametljiva i obazriva.
Koliko roditelja porazgovara sa detetom o razlozima povlačenja i neizlaganja? Kako bi dete odreagovalo kada bi nekoga zaista zanimalo zašto se ponaša na određen način? A tek kada bismo rekli „pa dobro, u redu je da nešto ne želiš, nisam ni ja uvek raspoložen/a za sve. Ne moraš da radiš stvari koje ti ne prijajaju.“ To bi za dete značilo da ga uvažavamo i prihvatamo baš takvo kakvo jeste i da ne želimo da ga menjamo. Svi želimo da budemo prihvaćeni. A kada smo prihvaćeni i kada smo zadovoljni time što jesmo, tek tada imamo kapacitet da rastemo, razvijamo se i promenimo neke stvari kod sebe.
Više je razloga zbog kojih se deca ponašaju stidljivo. Neka deca se zaista osećaju neadekvatno i neuvaženo i ne žele da taj osećaj pojačavaju. Tokom odrastanja, svaka porodica podržava određene načine komunikacije, pokazivanja emocija, ponašanja. Ukoliko način na koji se dete ponaša i ispoljava sebe nije podržan i vrednovan kao ispravan od strane porodice, dete sebe može doživeti kao osobu koja je neadekvatna i manje vredna. To se dešava na najranijem uzrastu kada dete još uvek takve stvari ne može verbalno produkovati i razumeti. Kada su roditelji hladni, neprisutni, skloni kritici nauštrb pohvala, osuđujući, dete se takođe povlači i stvara sliku o sebi kao o osobi koja je manje vredna.
Na ranom uzrastu, svako dete ima potrebu da bude zaštićeno od strane roditelja i potreban mu je roditelj kojem veruje i kojeg procenjuje kao ispravnog. Zato sebe doživi neadekvatnim, a ne roditelja. Ovakav mehanizam može biti put koji će u odraslom dobu rezultirati stidom, koji je ozbiljna psihološka smetnja i zahteva dugotrajan psihoterapijski rad.
Međutim, često zaboravljamo onu mudru i opreznu decu koja sa malo godina imaju mnogo granica. To su deca koja odmeravaju, procenjuju, analiziraju i ulaze u situaciju kada se osećaju dovoljno komforno. To su deca koja uvažavaju svoje potrebe, stavljaju ih na prvo mesto i postavljaju granice, a to je nešto što je veliki izazov i za nas odrasle. Takvu „stidljivost“ ne samo da treba podržati, nego joj treba i odati priznanje i potkrepljivati takav način bivanja u nekim situacijama jer je važna lekcija i put ka zdravom funkcionisanju i odnosima sa ljudima.
Zato je važno da čujemo decu, da sa decom razgovaramo. Pre nego što stidljivosti pristupimo korektivno, da proverimo odakle dolazi i šta predstavlja za dete – podršku ili sputavanje.
Autor teksta: Jelena Stefanović Jovanović, psiholog i psihoterapeut pod supervizijom